Не знам јесте ли знали да родитељски надзор и ограничења у медијима аудиовизуелно штетних садржаја који се емитују и пуштају у етар, није настао из грађански просвијећене свијести, већ је библијског поријекла. Стари завјет је препун перформатива који забрањују и ограничавају гледање нагог тијела и његових дјелова. Голотиње. Слика голотиње. Оних опсцености које урастају преко слика у душу и које се попут вируса сакривају негдје у процијепима нутрине и које се зачас разбуктају и претворе у страсти чим вам ослаби имунитет. И то није био морални императив који се из искуства угнијездио у конвенцију већ је божанска заповијест. Каснија хришћанска, а посебно ниптичка књижевност ће статус ових слика нормативно конституисати у различите институте од поста до светогорског аватона.
Ако може родитељски надзор у медијима ваљда може и у политици. Родитељски надзор за политичку порнографију, за разголићавање политичара у јавности. Тамо, истини за вољу, нема оних експлицитних израза и сцена, послије којих се ангажују роде да доносе дјецу али има опсцених лексема под-оно и над-оно, само што роде немају послије тога шта да носе. Тако би када једна побједничка коалиција у свом саопштењу изнесе став да је начелно прихватила понуду мандатара било под-оно, а када мандатар на то одговори да начелно подржава начелну подршку коалиције било над-оно. Тада је свима све јасно и да су сви остали послије тога нај-оно. Вратиће се роде.
У Аристофановим Облакињима један од јунака Стрепсијад долази у фронтистирио код Сократа да га овај научи како да „суптилно говори“. Е то је еротика, техника завођења суптилним ријечима уз дистанцу и са маскама, а послије се пилатовски оперу руке. А кад смо већ код Аристофана и његових Облакиња у којима се карикатурално приказује Сократ како виси главе окренуте ка земљи у љуљашци изнад земље и мисли док његови савјетници расправљају о важним стварима попут оних како се бувиним стопама мјери даљина и чиме комарац зуји, није наодмет поменути баш овдје и један увид о овом дјелу нашег чувеног хеленисте Милоша Ђурића. То је онај професор који је за вријеме окупације Београда, када су му колеге са Универзитета понудиле да потпише неки апел, одговорио професору са Музичке академије коју му је тај предлог изнио: „Лако је вама колега да то потпишете јер ви свирате у дипле а ја предајем етику“. Е тај ће професор анализујући сцене из Облакиња у којима се описује лик Сократа употријебити један латински неологизам за њега, рећи ће да се Сократ приказује као philosofaster, онај који се приказује, у овом случају мудрац, а да то није. Акценат је на оном да се само приказује, дакле глумата и изиграва некога ко није. Исто тако можемо сковати и неологизам за политичаре, politikosofaster, онај који глуми политичара био он мандатар, савјетник, дугогодишњи опозиционар, свештеник, експерт или стручњак.
Ма шта ми мислили о појединим личностима из странака, коалиција или политичких удружења, политичари морају бити политичари а тек онда у другој итерацији и експерти, професори, савјетници или духовници који имају претензије да буду и мандатари умјесто мандатара а сваки од њих би морао имати на уму управо овај морални императив чувенога професора да свака професија мора имати етику. У овом случају политичку етику прије стручности и експертског знања, и гдје нећете тражити професионалце и експерте за одређене позиције из једног друштва у коме су такве стручне квалификације могли стећи само ако су били дио онога претходнога система већ ћете прије тога испоставити као суштинску референцу етичке квалификативе. Знам да мандатар то посједује али је потребно да и то покаже а не да награди и преферира оне који су чинили све супротно и гласали противуставни Закон о слободи вјероисповјести и многе друге недемократске ствари чинили и да им понуди много више него што је понудио чланицама своје коалиције, само зато што долазе из мањинског народа. Успут и не савим небитно према неким чланицама коалиције коју он формално представља односи се као претходна власт, игноришући их и претварајући се да их не види.
Морална, политичка и економска запуштеност често нас нагони на лукавост умјесто честитости, на неокомунистичке политичке праксе у којима конфротирате сада не већ непријатеље већ пријатеље, стварајући код њих кроз модел министарских мјеста прокрустове постеље у којима ће се сви осјећати некомфорно. Потребни су принципи, она основна и универзална начела из којих је онда могуће и градити сваки политички однос. И они да би имали вриједност и важење морају се односити на свакога подједнако, а поготово то мора важити за мандатара и за његове изборе. Није свеједно како ћемо и којим путем доћи до онога што већина грађана жели до једне праведне, солидарне и честите заједнице. Зато су нам потребни принципијелне личности које ће имати своје ставове и судове засноване на увјерењима и вриједностима а неће заснивати визије на приче у причи у логизмима или у корисним неодређеностима које су плод личних преференција у коме ће се бирати министри по президенцијалним принципима којих смо се нагледали има томе тридесет година. Са таквим утопијама треба престати и њима треба доћи крај како гласи књига Херберта Маркузеа у којој има једна реченица коју би и наш мандатар требао имати на уму а она гласи: „ Жели ли се на мјесту затвора изградити стамбена зграда, мора се заиста срушити затвор, иначе се не може ни започети градња стамбене зграде…Није нужно имати тачан план те стамбене зграде да би се почело са рушењем затвора ако постоји воља и снага за то…о појединостима се можемо и касније договорити“. А за то су нам потребна и већина коју он претвара у мањину и мањина коју промовише у већину.
Др.Борис Брајовић/ИН4С