Било је господе, увијек је било господе и каваљера! Како да не, сјећам се! И у та другарска времена, било је монархистичких атавизама. Онда, као „терет“ нам остали остаци, мрвице нашег племства, нашег академизма, данас у наследство добисмо рецидиве једноумља.
Сјећам се, у градској тржници, ко дијете, у реду чух, са благим, умјереним осмјехом испод шешира, са џентлменским, широким одмахивањем руке дјевојци берачици, најамници, можда надничарки, руменој школарки са плетеницама, човјек рече: „Ђутуре! Ђутуре, слободно, дијете моје“! Поред свих оних избирљивих, надобудних, нескромних и увијек гладних – само да их неко не заврне, ни дијете крај тезге, чух онако словенски (мада турцизам), бекријски и боемски: „Ђутуре! Све! Како год, дијете моје“!
Како је наша једина „мјера могућега“, преко ноћи, постала немогућа?! Како смо од онога : Све је боље од овога!, дошли до тога да ми као имамо још хиљаду алтернатива?! А не само једвиту прилику спасити са било чиме, било како што се спасити може и молити се Богу да не буде наопако. Како?
Како смо од онога да је све боље од овога, да бољи су и њихови уставобранитељи, и НАТО агитатори, и они којима је Косово чиста прича и завршена ствар, и са друге стране да је другима сасвим лако варљива кост „повампиренога српскога шовинизма, митоманства, лудила….“да је све боље само да се више миче јарам са врата; дошли до онога: Да се пребројимо! Да видимо колико је ко имао и колико је ко чему одан, поуздан и провјерен? Не схватајући да смо имали, јесмо, али Ђутуре!!!
Да, то је наша велика истина која треба да нам је на понос, а не да је се стидимо и устручавамо пред плаћеним, злонамјерним аналитичарима одлазеће гарнитуре. И што ту Истину прије пригрлимо као квалитет, што је прије прихватимо и погледамо се без маски, прије ћемо се излијечити као друштво.
Понављам: било нас је и имало нас је Ђутуре! Али час бити свјестан тога, а час се позивати на реципроцитет или поузданост… можемо се погубити и побркати лончиће. А то Ђутуре ништа није ружно, но господски и није вриједно стида пред д(р)пс штеточинама. Да, скупили смо се Ђутуре јер су они били тако кварни да су нас мобилисали са Истока и Запада, одоздо и одозго, са лијева и здесна, са свих страна и биографија, заслуга и филозофија. Зар смо заборавили како је све почело и ко нам се све придружио?! Када је почињала кампања, нестало бјеше гордости, нарцисоидности, заслужних грађана, националних препоноса, али ни спољнополитичких дугова, патроната, диктата… штавише, били смо сви дивни и прескромни, фокусирани и марљиви!!! Капа доље!
Сада су сви рањени, издани, продани, изневјерени, увријеђени… Како то преко ноћи?! Зар није циљ само да се крене! Да ли је 41 потпис ствар ритуала, или то некога обавезује! Да ли је будући Мандатар тим потписима постао легитимно, будуће рјешење, или су то потписници који ће радити у корист Његове штете?
Да ли ти потписи више обавезују Мандатара или потписане посланике, или је обавеза обострана и подједнака, или обострана и неједнака? Као што видимо, питања је много, а одговора нема без разума и ширине!
„Ђутуре, дијете моје“!
Богић И. Булатовић/ИН4С