Кажу да се нико није одморио у хладовини дрвета ког је посадио. За дебели хлад треба много труда, зноја и живота. А живот на Земљи је трептај ока у бесконачности.
Свој духовно-неимарски занат бистри дјечак из Мораче учио је од св. Јустина Поповића и Пајсија светогорског. Школовао се, у монашком тиховању тражио одговоре на питања која поставља метафизика. А онда му је као и свим великим пастирима, по Божијем промислу, припао најтежи мисионарски задатак,изазов и подвиг.
Као некада, прије три вијека Светом Василију Острошком, да сабере своје стадо и сачува га од чопора крвожедних и незаситих вукова.
Те, не тако блиске 90-те године прошлог вијека, вратио се на свој камен, гдје се брат братом није смио ословити, нити Божије име славити.
Да на опустошеној и похараној земљи посади сјеме из ког ће израсти духовно стабло са густим крошњама.
А затекла га је она иста пустиња која је сачекала Мојсија непосредно по изласку из Мисира. Пјешчане дине које су мијењале свој облик под ударом разних вјетрова и правиле нове препреке.
А чим се, како опјева највећи живи српски пјесник, крсним знаком знаменово, нема ко га није каменово. Требало је наћи оазу у непрегледном пјешчаном беспућу, некрсту вратити крст, душама вратити вјеру, кућама вратити крсну славу, зидовима икону и кандило, пронаћи своје стадо изгубљено у црвеној олуји, подићи ступове богомољама које су већ одавно промијениле своју функцију. И још много тога у годинама које су слиједиле. Прокрчити старе путеве затрпане камењем, трњем и шибљем.
А тај пут је потрајао безмало као Мојсијев. Са двијема битним разликама. Мојсије је имао слободу, али не и обећану земљу. А Амфилохије свој Ханан, без слободе. Међутим, крај Мојсијевог пута се назрео, а Амфилохијевог прозрео.
Мојсије је издахнуо пред улазак у обећану земљу, а Амфилохије по уласку у обећану слободу. Издахнуо је овоземаљски, а удахнуо вјечни небески живот и са престола св. Петра Цетињскога, вазнео се у васељенске висине да своју службу пред Творцем настави са својим учитељима, светим оцима.
И није га Господ случајно, како Бећковић каже, позвао себи пред празник свог проповједника и јеванђелисте Луке. На Лучиндан је небеску капију отворио св. Петру Цетињском и Петру II Петровићу Његошу, а онда и нашем митрополиту.
Успео се оставивши свом стаду преко 600 обновљених и новоизграђених цркава и манастира. Цркву у срцима њиховим, вјеру у Господа, идентитет.
И знакове поред пута. Да зна ко је, шта је, и да никада више не залута, у каквом год се мраку и магли нашао. Његова дјела и ријечи ће бити фењер свакоме ко обневиди. А за времена која долазе, биће потребне јаке светиљке.
Оставио је и крстолики путоказ који води ка стрмим врлетима до олтара црногорског, са ког ће једног дана поново засијати крст. Који ће са Црне Горе скинути проклетство дато због кршења последње завештаочеве воље.
О њему ће се писати житија, али ће се странице сваког завршавати изреком нашега премудрог тајновидца:
„Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити!“ А небеског… Оно је тек почело да се исписује. За њега се припремао цио живот. Вјечност је пред њим. И земаљска и небеска.
А и ми који смо његови савременици, смо се имали рашта и родити, кад смо имали њега за пастира, владику и ђеда. Зато благодаримо Господу на томе и умножимо молитве да једног дана нашем светом митрополиту појемо тропар.
Сваки православац је 30. октобра ове преступне 2020. године, изгубио дио себе, али су ријечи: избавитељ, праведник и побједник добиле свој синоним, а то је АМФИЛОХИЈЕ.
„И на окрст Христове целе васионе,
сем изван неба црне земље оне,
Нигде не дође, да звона не звоне.“
Коста Ненезић/ИН4С