Потреба тајкуна да управљају Црном Гором је у помахниталој фази, о чему најбоље сведочи брутална кампања која се из њихових медија води против традиционалних политичких организација. Чини ми се да нема једног Црногорца који је био спреман да опљуне овдашње српске политичке организације или водеће српске политичаре, а да није добио запажен простор за ту нискост, и то не само у тим медијима, него и код њихових партнера у региону. Та жеља да се влада, а да се не учествује на изборима, постаје врста властољубиве болести која је обузела један број медијски агресивних људи, који се активно не баве политиком, али хоће да без избора и супротно народној вољи заузму места политичара и уместо њих саставе владу. Тајкунски медији, изнајмљени аналитичари, купљени НВО активисти, од завршетка избора па до данашњег дана само појачавају тон бесомучне кампање која се доминантно усмерава против Демократског фронта, српског народа у Црној Гори, српског патријарха, председника Србије… Они псују и вређају оне најдоследније српске политичаре у Црној Гори, финансирају и подмећу лажна испитивања јавног мњења на која се потом позивају као на неку важну чињеницу, а заборављају резултате избора од 30. августа и народну вољу која је на њима саопштена.
У Црној Гори данас победа демократије дрско и безобразно жели да се искористи тако што би се учврстила власт мањине, и то оних људи и организација за које нико није гласао нити они имају подршку народа. Пред очима читаве јавности чини се све да се демократија порази, а на власт, у име групе овдашњих милионера, доведу „експерти” који треба корисно да послуже за увећавање њиховог личног богатства. Медије је, после дугог низа година медијске апстиненције, запосела неколицина важнијих црногорских олигарха и без икакве уздржаности понудили су парламентарној већини њихов концепт за формирање нове владе. Јавно је објављен манифест олигархије по којем у Црној Гори треба бирати владу тако што она не би била народна, него приватна, чиме директно хоће да пониште резултате избора и на мала врата уведу обавезност поштовања воље њих неколицине.
Из јавног наступа Миодрага Перовића, власника медијске групе „Вијести” и антисрпског недељника „Монитор”, и Жарка Ракчевића, некадашњег председника СДП-а и блиског сарадника Мила Ђукановића, а сада власника више приватизованих великих предузећа, препознао сам три начела антидемократског манифеста којег су они представили:
Прво начело је да проценти освојених гласова никако не смеју бити правило по којем се саставља влада – што је директна забрана основних демократских принципа који се овим начелом укидају. Уместо да сваком припадне и да свако добије оно што му је народ доделио на изборима, они желе конфликт, односно да прво понизе и поразе онога ко би у парламенту требао већински ту владу да подржи.
Друго начело је да политичке партије не смеју да буду у влади јер то је наводно партократија која је била на сцени донедавно, што, наравно, није тачно, јер смо ми 30. августа оборили аутократски, а не партократски режим. Ово начело је посебно важно брзо наметнути и муњевитом акцијом обесмислити основни демократски стандард по којем партије формирају владе.
Уместо политичких партија, овај манифест уводи званично као обавезујући нови одлучујући механизам у формирању владе, тзв. систем појединца (експерта) кога би бирали моћни појединци, а не народ као у свим демократским земљама. Колико је дрзак овај предлог најбоље илуструје чињеница да у владу, која по Уставу води унутрашњу и спољну политику државе, не могу да уђу једино они који су првопозвани за тај посао, а то су странке и политичари.
Треће начело је да у нову владу посебно не би могли да уђу политички лидери највећих владајућих странака, а поготово не треба дозволити да тамо уђу политичари који воде српске странке, или неки други који не наступају са антисрпских позиција попут Небојше Медојевића. Председник најјаче владајуће странке, која је уз то још и српска, не сме нипошто. Они политичари који су освојили најмање гласова, а блиски су овдашњим олигарсима, пожељно би било да буду и председници владе. Дакле, по овом начелу, они које је народ већински подржао су забрањени од стране оних које народ није бирао, нити их хоће.
Овај манифест октроише владавину мањине, то јест промовише нови облик „тамничења Црне Горе” и тиранију приватних и тајкунских интереса уместо слободно изражене воље грађана. Та злоупотреба демократских избора, претпостављање властитих интереса над народним, директна је крађа народне воље. Обећали смо грађанима да никоме нећемо дозволити да украде њихове гласове јер су они за нас светиња и дужни смо да се боримо и одбранимо њихову сувереност.
Није Црна Гора прва држава где су олигарси успели да приграбе политичку моћ која им не припада. Државе су пљачкане и сиромашене, а олигарси су се богатили.
У нашем случају није још касно да локални тајкуни, њихови експерти или изнајмљени политичари одустану од опасног плана крађе народне воље и покушаја успостављања доминације мањине над већином. Наша је дужност да их позовемо да одустану од тог опасног наума и прихвате поштен принцип: да свако добије оно што му је народ одредио и на та места сви поставе свога. Демократски фронт ће истрајавати на јасним демократским стандардима и на сваком месту ћемо се борити за њихову примену. Успешно смо се борили против главног оснивача клуба црногорских олигарха Мила Ђукановића, па немам никакве сумње да и у овом случају резултат борбе, као и њен коначни исход, може бити другачији.
Андрија Мандић/Политика