Жао ми је што вам овај насов неће побољшати расположење. Дако вам испод наслова буде по вољи…
Можда нисте заборавили ону причу о убогој старици: имала и немала срећу, имала и немала чоека, имала и немала браћу…
и ништа није имала
и никад није рекла
ево моје среће
Нажалост, ни мандатар није издао нашу довијечну стварност…
Невјероватна појава мандатара: покупи гласове са своје листе, и звиждучући оде, и однесе их другоме…
Као да се нисмо навикли да ово није ово, него оно, или нешто – треће. Али, није само ствар у томе. Ствар је у томе што се овај наш мандатар показао сам – сам се показао ко је – и какав је – нијесмо га морали откривати.
Одмах је ставио потпис да признаје Косово за државу..!
Раније смо знали да лутамо по диму и паљевини, да сумњамо годинама, богме и деценијама, све питајући се – ко је овај и одакле је – па опет једва да понешто сконтамо о њему.
Но, наш мандатар, одједном се и појавио, и представио, и оставио нас без глупих питања..?
И, збунио нас. Оно што је најгоре, мандататор нам је одузео и последњу шансу да лажемо себе. (Народ радије користи нешто сложенији термин – залагујемо…)
На страну, што је мандатар, од прекјуче до јуче, покушао да учини смијешном деценијску борбу народа за слободу на овом уклетом комуну очевине, и ђедовине.
Мислили смо да је комунизам (између осталога обесмишљено друштво), зато што никад нисмо излазили на изборе. Међутим, гласајући листу на челу са нашим мандатаром, срели смо се са најбизарнијим обесмишљавањем избора.
(Као експерт често употребљавам и термин – депласираним.)
Мандатар је понудио нову идеју – ношење својих гласова другоме – иако ту идеју нико нормалан у свијету никад није примијенио.
Андрија Мандић, рецимо, препустио је своје прво мјесто мандатару, и отишао, чак, на последње, не зато што није имао другог излаза.
А народ је нормално мислио: Мандић – први на листи, а неки су, чак, помишљали – најбоље Кривокапић да остане кући, и да уопште не излази на изборе.
А, ако би га неко од тајкуна замолио да изађе, обавезно да гласа Уру, па да Урине гласове донесе Фронту. Али, онда, не би добио – благослов..!
Народ на све крајеве прича: лијепа љепота да остадосмо да живимо и мремо под тиранином, него оваква побједа.
Кад исцури и тих 200 дана, а богме и ноћи, једног јутра на уранку, нос у нос, мандатар ће се срести са собом.
А, комшија ће мислити у себи – поменуо се, не повратио се.
Нико од нас живих и мртвих не зна шта је побједа на изборима, али сада, послије ове побједе, и те како знамо.
Не ради се о теорији него о пракси завјере – ради се о нечем што представља понижење за наш идентитет, чега је аутор мандатар.
Срби у Црној Гори морају мандатара ишћерати на чистац.
Ни писци научне фантастике овако нису могли замислити икакву побједу на изборима, а не неко епско пискарало.
Зато и нема римованих стихова о мандатару.
Занимљиво, у ципцијелој историји, ниједан политичар није се, просто, сјетио, да се овако игра са побједом.
Чак ни у оној историји неправедно названој историји бешчашћа, не налазимо неки слични случај. А, признаћемо, кроз историју је било и мудрих политичара. Али, ето, родиле су Цуце један нови профил за кратку фантастичну причу..!
Имам предлог за поразмислити: свака овдашња озбиљна партија морала би за предсједника да има некога попут нашег мандатра. Од јутра до сјутра нешто мрсити о ничему, и чешљати се, и чешкати се, и чекати изборе, а побједу – ха, побједу ће вам донијети неко други попут нашег мандатара.
Јесте, могуће је, побједу вашој партији донијеће нека друга партија. У сваком случају, свака ће партија добити, само ће ваша – изгубити. Иако је једино она побиједила.
Тако ће и бити све док мандатар не оснује партију, или се не рукоположи.
Не знам да ли је ово фантастика, али јесте неки слични жанр.
Ваљаност ове идеје јесте у томе што она нигдје не постоји у каквим књигама, нити смо је могли од некога преписати, да не кажем – украсти..!
У цијелој фантастичној причи није јасно зашто мандатар не носи шешир..?
Писцима је лакше кад се јунак сам споља доћера ….
Бећир Вуковић/ИН4С