Почетком октобра, после око девет месеци (принудног) одмора, вратио сам се у Кину, свом послу, пријатељима и животу. У авиону компаније „Ер Чајна”, на лету из Атине, стјуардесе су биле у пуној заштитној опреми, као и велики део путника, претежно кинеских држављана.
Након што смо слетели на аеродром у Пекингу, чекали смо око тридесет минута да би искрцавање започело. По изласку из авиона, дугачким ходником стигли смо до прве контроле, где се проверавао код на мобилним апаратима који смо добили попуњавањем упитника о могућности трансмисије вируса током две седмице које су претходиле путовању. На наредној контроли мери се температура, а на трећој се узима брис из грла. Тек после тих провера долази се до пасошке контроле и формалног уласка у земљу. Све особље је у скафандерима.
После пасошке контроле, стиже се до одељка с пртљагом. Он је сакупљен на једној гомили, где сви проналазе своје власништво, а затим се долази до аутобуса који превозе до одређених хотела у којима се остаје у двонедељном карантину у оквиру града у којем је окончано путовање. Не постоји право избора хотела, већ само соба у оквиру тог хотела. И да ли желите оброке или не.
Након доласка у хотел, добили смо формулар где смо „попуњавали” телесну температуру ујутру и увече, а на истом папиру смо могли да штиклирамо поља са другим симптомима, уколико их осетимо, попут дрхтавице, дијареје, кашља и других нелагода.
Током боравка у карантину није постојала могућност изласка из собе. Прозоре смо могли да отварамо.
Дан пре изласка из карантина поновили смо ПЦР тест. У року од неколико сати путем мобилних апарата добили смо зелени код који омогућава несметано путовање по Пекингу. Сутрадан, сукцесивно, пуштани смо из соба, када су нам додељена уверења о завршеном карантину, с пратећом документацијом. Особље хотела је и том приликом било у пуној заштитној опреми.
Слободно путовање одатле није могуће у све делове земље. Напротив. Свака провинција има у одређеној мери аутономну политику. Тако, ако би неко желео да одмах после централизованог карантина оде у провинцију Шандунг, јужно од Пекинга, морао би да понови две недеље дуг карантин на територији те покрајине, а уз то би био подвргнут додатним тестовима, било ПЦР, било оном на антитела. Сваки позитиван резултат води болничким анализама, а све трошкове сносе сами путници. Није реч о нимало безазленим сумама, поготово не онима које се дају у оквиру здравственог система.
Пошто сам прошао кроз целу процедуру, могу да закључим да је реч о озбиљном систему превенције и контроле. За разлику од Европе, Кина се суочила с, барем широј јавности и медицинском естаблишменту, непознатим вирусом. Ипак, уз велики напор целокупног друштва, пандемија је брзо стављена под контролу. То никако не значи да је траума заборављена. Људи на улицама носе маске. Да се покаже здравствени код на мобилном апарату, приликом, рецимо, уласка у станицу метроа или у културни центар или шопинг мол, обавеза је свих грађана, било странаца, било држављана Кине.
У обалском град Ћингдау, у поменутој провинцији Шандунг, у првој половини октобра откривено је 13 нових случајева заразе. Град је на то реаговао системском кампањом тестирања 11 милиона становника, односно тестирањем целокупне популације у року од пет дана. За ову прилику ангажовано је десет хиљада медицинских радника на четири хиљаде пунктова. Резултати су показали да нових случајева заразе није било.
С друге стране света, у САД и Европи посебно, политика је умешала прсте. Нејасне, готово апсурдне мере донеле су скроман резултат, а одлучности коју је Кина показала, као и храбрости њене власти, није било. Већ током јануара, власти у Пекингу су у потпуности блокирале провинцију Хубеј и посебно њену престоницу Вухан, подручје где живи 60 милиона људи. Летови и путеви такође су били блокирани. Убрзо потом, велики број провинција, од истока до запада земље, применио је исте мере. Процењује се да је око 760 милиона људи стављено у карантин. Дакле, ако нема лека или вакцине, онда је метода изолације најефикасније средство спречавања ширења вируса. Око два месеца касније, број случајева био је неколико дневно.
Др Рајна Мекинтор, експерт за биобезбедност са Универзитета Нови Јужни Велс у Аустралији, рекла је да „у демократијама затварање оваквог типа захтева велика објашњења”. Ипак, тек сада јавност треба да захтева велика објашњења, после врло неадекватног одговора који су европске и америчке власти дале на епидемију и после смрти великог броја људи. Поготово сада, када други талас истог вируса узима све више маха широм света.
Кад је реч о глобалној епидемији, не постоји демократија или ауторитарни систем. Постоји здравствени систем и постоје политичари који су, као (изабрани) представници народа, дужни да спроводе оно што је у најбољем интересу грађана, а што углавном сада не раде, плашећи се губитка гласова. Протести против затварања, који се могу видети широм света, дешавају се из више разлога: нејасних и стихијских одговора на ванредну ситуацију, недоследности, нестручности и политикантских калкулација у спровођењу превенције, као и идеолошког уплива у здравствена питања. И зато се бојим да је сада касно за онај део „свесног”, „демократског” и „слободног” света.
Бранислав Оморац/Политика