Грешке из прошлости се плаћају у будућности. После балканских ратова и пред Први светски рат наше грешке су Нишка, а затим Крфска декларација. У Нишу је стварање државе јужнословенских народа проглашено за ратни циљ. На Крфу је, уз опоравак измучене српске војске, српска влада потрошила 36 дана преговарајући са Југословенским одбором о пројекту Устава Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.
На Версајском мировном конгресу од те идеје одговарали су нас руски министар иностраних послова Сазонов и француски премијер Жорж Клемансо. Уместо стварања и ојачавања Краљевине Србије подручјима у којима живе Срби које смо, као победничка страна, могли да припојимо, одлучено је – стварање Краљевине СХС. Морало се знати да је Словенцима и Хрватима искључиви циљ стварање сопствених националних држава, што је уз подршку католичке цркве и оствариво. Важан разлог за грешке из историје, које се морају данас исправљати, јесте неразумевање геополитичких интереса великих сила и нашег места у томе.
У време Нишке декларације 7. децембра 1914. занемарили смо: Аустроугари 5. октобра 1908. анектирају Босну и Херцеговину и желе да је претворе у део велике Аустроугарске. Од српске победе у Првом балканском рату западне силе су више подржавале Турску (савезника у сузбијању руског силаска на Црно море), него српске, како каже Дизраели, „нецивилизоване, непослушне и незахвалне бунтовнике”.
Аустроугари и пре Херцеговачког устанка против њихове власти 1882, а нарочито између два балканска рата, тајним операцијама и потплаћивањем локалних Арнаута стварају државу Албанију, ради спречавања да Србија и Црна Гора изађу на Јадранско море и контролишу Отрант. После Првог балканског рата, 1913, Немачка с Аустроугарском, против Србије, „која се осилила и добила излаз на три мора”, покреће немачке краљеве по националности у Румунији, Бугарској и Грчкој (Грчка одбила, затим и Румунија, али Бугарска прихватила).
Тајним Лондонским уговором 1915. цепају територију будуће Краљевине СХС и великодушно дају Италији огромне просторе Словеније, Хрватске, Истре и Далмације, како би ушла у Антанту. Србији планирају да узму Стару Србију, Македонију, Тимочку Крајину и све до Ниша, да од ње направе „кепеца” на Балкану. У Версају 1919, захваљујући америчком председнику Вилсону – уз помоћ Пупина, Лондонски уговор је покопан и Србија је, уместо Краљевине Србије, прогурала стварање државе „јужнословенске браће”. Тада нисмо запазили да ће Ватикан бити патрон и подршка и будућег цепања Југославије. Први је признао отцепљене југословенске републике с претежним католичким живљем. Нисмо регистровали тајни састанак папе Војтиле и Роналда Регана 1977, на којем је договорено да се уништи социјализам у европским размерама и иза Урала. С Горбачовом, „перестројком” и уједињењем две Немачке, то је постигнуто.
Каква је ситуација данас? После погрешне тезе Франсиса Фукујаме 1992, у делу „Крај историје и последњи човек”, Самјуел Хантингтон је 1996, у делу „Сукоб цивилизација”, предвидео да ће будући сукоби бити на бази конфликта културних и религиозних идентитета, а не због идеолошких и политичких подела. Четири велика сукоба данас су између ислама и православља: а) Азербејџан, уз помоћ Турске, напада православни Нагорно-Карабах и Јерменију, б) Турска православном Кипру, члану ЕУ, отима Северни Кипар, а Европа за то нема одговор, в) Турска признаје независност већински муслиманског Косова, а не признаје право православног Нагорно-Карабаха да буде аутономна област или покрајина, г) Сукоб Турске и Грчке око турских подморских истраживања у грчким територијалним водама и турског организованог транспорта миграната на грчку територију.
Чудно је да 20 од 25 чланица ЕУ признаје независно Косово, а онемогућава самосталност католичке шпанске покрајине Каталоније. Зашто је аутономија Каталоније претња Европи, а независност Косова призната? Због домино ефекта који би могао да захвати Баскију, Корзику, Бретању, Нормандију, Сицилију или неки други део, који за сада може да рачуна само на заштиту језика или културе.
Дакле, муслимани имају право на сепаратизам и отцепљење, а католици су солидарни против сепаратизма у западним државама. Западне државе, због геополитичких прегруписавања, желе да бивше социјалистичке православне државе (осим оних у којима су ракетне базе против Русије) буду распарчане, ослабљене и држане под контролом. Поред пријема Северне Македоније и Црне Горе у НАТО, томе служе и преговори о судбини Косова и Метохије, које су већ признали као независну државу. Зато сам у књизи „Српски национални интерес” предложио следеће решење: У циљу траженог усклађивања унутрашње и спољне политике Србије са политиком ЕУ, прихватамо да принципе и правна решења које ЕУ утврди и примени у вези с покушајем и референдумском одлуком за отцепљење Каталоније од Шпаније и других сличних захтева, применимо и на случај Косова и Метохије.
Владимир Првуловић/Политика