Пише: Нина Јоветић,
Ученица II разреда Гимназије у Бару,
Школски задатак из српског језика
Вјечности, поклони се пред искром сопственог сјаја, спаси Божијег раба што не зна куда даље, у јутру што волио би да свануло није, негдје међу планинама и морем, гдје одзвањао би крик, само да има снаге, јадна душа ова, да раздвоји усне.
Родила се зора, мртав је наш еон.
Мучени трњем што као злопамтило под кожом пецка, урлике пустисмо значајне слободе. Није то било за памтити ништа, то је било за живјети идеал.
Под ропством судбине што нас никада вољела није, у крилима вијенаца крша и ливада, рођена је снага народа и изродило се спасење, човјек створен да једини испашта. У судбинском колу веза тло и небо, невјеру пусти низ валовити дрхтај Мораче, од блиске смрти вјечни живот начини, рањен па залијечен, оде у починак, ненадан а трајни што као језа пробада мјесто гдје се дијеле срце, крв и кости.
У крвотоку отрована нада, не зна куда даље а о нечему збори, мрмља само душа у којој вјера још тиња, дуге браде неста, али смртне су само кости. Од патњи и мртвила вијека што за себе узело нам је тијела, ми смо имали наду у неке боље дане. И свитала су јутра, осмјеси и туге и све је изгледало као никада виђени сан, неко нас воли, неко из даљине к нама пружа руке. И два миленијума после рођења Христовог, Његово је присуство јасно, као дана Његовог васрксења.
У времену у којем је вјера била пркос, гдје убијаше земно ткиво да га тако младо у земљу врате, један мили лик, очију благих, знао је да мора да због вјере страда. И ишао је, свјестан блиског краја, знајући да њима угодити неће, мантијама црним стварао је бескрај и ковао сјај будућега добра. Одоре смртничке посташе му мале а крст око врата једино одијело.
Зашто живиш ако ниси спреман да умреш за Бога? За шта се бориш ако то Бог није?
У расулу мисли, перо гребе папир, и отвара ране што рађају слова, овај дан народ хтио није, зато тако важан, бољеће до краја нашег свијета. Слободу је створио а добио је није, од ње је узео једино клицај, народа што воли Бога, земљу, људе, из сијенке се радовао што ропских ланаца неста. И у деветој деценији праведничког живота, коначно се смири немир душе чисте, он коначно схвати, да има коме дати слободу и оставити вјеру, што прије њега, будила се није.
И разби руком, што никада никога повриједила није, сву неправду коју вјековање ово издржало не би. Искушења изда, отјера их умом и коначно скицу идеалног човјека направи. Што рођен није од Адама, па Христа, но ипак се родио дана када и сам Божји син, он коначно мјеру вјечности сазда, из Доње Мораче, међу грањем скривен, као сам на свијету, он први спозна Бога.
Народ Црне Горе, са њим нестао није, него тек се роди, јер тек је његов живот почео да блиста. Митрополит у свакога од нас дио себе остави да клија, у нади, да издати нећемо, у нади, да вриједи нестати за нас.
Амфилохије Радовић, име исписано међу свим редовима у списима створеним прије његовог смртничког рођења, име стално слављено а никада написано јасно, име створено да пред њим се клекне и пољуби тло човјека што се на те гласове одазивао.
Амфилохије Радовић, пламен Наде, Љубави и Вјере, што угаси пожар невјере и срама.
Амфилохије Радовић, једина вјечност коју је наше поколење доживјело, на овом свијету надживјело и које је смјело да слиједи, као последњу вриједност коју биће памти.
Амфилохије Радовић, име, после којег следи вијековна тишина. Тишина у којој ће се родити њему слични, али, ниједан као он, јер ниједан гласно није ратовао против врага, ниједан гласно није волио Бога, народ, земљу.
Амфилохије Радовић вјечни глас што памти ухо, али што нам за собом, поклони немоћ да се каже све што био је, јер, то не знамо ми, смртници ситних душа простих.
Амфилохије Радовић, име вриједно вјековања пуног ћутања, да у тишини, надомјести нам немогућство да спознамо такав, Божији феномен.