Док је наш Портал у знаку тек упокојеног, а неумрлог Митрополитита Амфилохија, сјећања навиру. Једно друго сустиже. Ваљда се тако, бар за тренутак, ненамирљиви овоземни изгуб лакше поднесе…
Тако смо једне прилике, Момир Војводић и ја, у студентским данима, дошли на дочек Српске нове године, код нашег брата Риста, који је тада био предсједник Савеза студената Теолошког факултета и наш домаћин. Било је ту и неколико десетина дјевојака са Медицинског факултета, а све у оквиру њихове већ традиционалне сарадње.
И музика и пјесме, махом духовне, били су за памћење. Осванули смо испуњени братском љубављу и ванвременим божанским надахнућем, у атмосфери несвакидашњег дружења и прославе Српског празника, вјероватно под будним оком Господа и – Удбе.
Нешто слично доживио сам само још два пута, на Палама и на Јахорини, код наше српске браће, током потоњег рата.
Много година касније, док је први Јоилов храм на Бјеласици био у изградњи, тамо смо се из Колашина запутили Митрополит, наш брат Данило Лазовић, глумац, и ја са неким мојим „пађером“, по шумском путу, на коме смо се, по снијежној вијавици, више клизали него котрљали.
То нам није сметало да се присјећамо наших ђачких и студентских дана, мада је Митрополит, по годинама, био ближи већ споменутом Војводићу, нашем брату и моме куму, него мени.
У једном тренутку, Митрополит ће рећи: „Е, мој Дачо, виђи ти овог мог Јована… Он је са нама шесдесетих година, чекао Српску нову годину на мом Факултету, мада је у то вријеме био секретар комитета (СКЈ) на свом, Филолошком факултету… За тако нешто требало је много куражи…“
„За тако нешто требало је много глупости, мој Владико, а тога код мене никад није мањкало“, рекао сам, затечен.
Али, то сјећање и тај загрњај након мог сметеног одговора, никад нећу заборавити! Чега се све Високопреосвећени није сјећао, чак и ових , да кажем, баналних згода, које сам вам управо саопштио.
Можда је прилика да кажем да су га на, донекле планирано, а донекле принудно странствовање од 13 година, испратитили управо Момир Војводић и Јован Лакићевић. Осванули смо нас тројица у београдској „Прешереновој клети“, када су два идеолошка антипода ( а све вријеме два брата и пријатеља), први и једини пут, размијенили на ту тему неколико реченица. Заправо, ту није било никакве полемике.
Тада сам, отприлике, рекао Ристу:“Тешко теби, буразеру, ако дођеш у прилику да се разочараш, јер је твоја „идеологија“ и чвршћа и дуготрајнија, а ја ћу такво разочарење, ваљда, лакше поднијети , пошто моја „идеологија“ има тек нешто више од сто година…“
Будући монах и владика је само дигао обрве и насмијешио се: “Па добро, видјећемо…“
Отишао је да узме кофер из Дома, а Момир и ја смо га сачекали на Жељезничкој станици, да га испратимо пут Швајцарске, знајући, сва тројица, да се дуго нећемо видјети…
Ево још једне, заправо двије приче из Ава Јустиновог манастира Ћелија од прије неколико година. Када су ме из Манастира позвали да са гуслама дођем на освећење нове, тек изграђене цркве, веома сам се обрадовао. Поготово када сам чуо да ће са Цетиња доћи Амфилохије.
Док је Светлану Стевић и мене пут Ћелија возио сјајни спортиста, кошаркаш и литургијски вјерник, Дејан Томашевић, јавио се Митрополит: „Пренеси моје велико извињење мати Гликерији, али није било шансе да дођем!“
Кад смо стигли у Ћелије и кад сам игуманији Гликерији, која је тада имала 86 година, прије Литургије и програма пренио поздрав и извињење Митрополита, била је неутјешна током цијеле свечаности.
Кад се светковина завршила, подуже смо остали у манастирском конаку. Мати Гликерија се, до детаља сјећала многих појединости везаних за доласке групице студената теологије из Београда, међу којима су се посебно истицале будуће владике, Амфилохије и Атанасије.
„Сјећам се, кад су њих двојица први пут дошли, Ава Јустин је скочио са столице, уз необичан поздрав:“Баго мени јутрос и довијек, у моју Ћелију је управо крочио будући патријарх српски!“
Треба ли наше читаоце уопште подсјећати да је Митрополит Амфилохије, са великим поштовањем и љубављу, неколико година замјењивао болесног Патријарха Павла, практично обављајући све његове дужности и обавезе Патријарха?
Између многих детаља везаних за њихове разговоре, (два изузетна и прозорљива духовника) мати Гликерија ми је заиста потврдила нешто што сам одраније знао. Свети Јустин, говорећи о Ристовом предстојећем животном путу, препуном узбудљивих и важних догађаја, рекао је свом одабраном ученику, да ће потоње године свога земног, духовног и црквеног живота провести међу својим земљацима у Црној Гори, да ће тамо учинити многа добра и Богу угодна дјела, али да ће од њих „крв пропљувати“!
Свједоци смо да се и ово пророчанство Аве Јустина, нажалост, испунило.
Када сам Мати Гликерији, након разговора у Конаку, предао у руке рељефе Ловћенског Тајновидца и његове завјетне капеле, које већ годинама радим, игуманија (десна и лијева рука Аве Јустина за његова земног живота) ме је уз сузе загрлила:“Безмјерна хвала, дијете моје, уз Његоша ће ми бити лакше да дочекам следећи долазак нашег Митрополита…“
Десило се то већ следеће године, кад смо из гроба, поред старе цркве под боровима, преносили земне остатке нашег светитеља до крипте новосаграђене светиње. Небо се проломило и млазеви кише засипали су земљу сатима. А присутно је било више хиљада вјерника, разложних поклоника Св. Јустина.
Од предвиђеног програма није, наравно, било ништа, Остале су једино гусле и то у црквеном дому, гдје се смјестило тридесетак владика, наших и братских, уз Патријарха. Мати Гликерија, још раније кад смо се срели, као главни и ауторитативни домаћин, рекла ми је да је чекан за њеним столом у Конаку.
Самном је био и Атанасије Радовић, дипломирани теолог, синовац Митрополитов, иначе изванредан фреско сликар и пјесник, који ме је је, уз непрестани пљусак кише довезао из Београда.
У таквим околностима, српске гусле биле су једина тачка програма.
Поздрављајући наше духовнике, уз кратко подсјећање на оно што они знају боље од мене, шта нам Ава Јустин, уз лелићког владику Николаја значи, отпјевао сам стихове које је Хаџи Радован Бећировић, уз немјерљиво поштовање оца Јустина, оставио своме домаћину приликом боравка у Ћелијама. Епски бард, духовном барду.
Исписаћу их овом приликом и нешто скраћеној верзији, у нади да ће их неко од млађих гуслара (или њихових ближњих) наћи на овом часном Порталу, како би их једног дана и они ЗАПЈЕВАЛИ!
Оцу Јустину
Ој, Јустине, српске цркве сине ,
Бог велики с небеске висине,
По великој његовој милости,
Сачуво те од људске пакости,
Да столујеш у његове дворе
Заједнице људске добротворе!
Што проживје осамдесет љета
Све пишући знаменија света,
Докле људска заједница иде-
Нек будућа покољења виде.
Све си своје мученичке дане
Привијао на Христове ране.
Служио си истини и правди,
А живио у разумној нади –
У спасење и и у васкрсење!
Ооо
Па те молим, духовна свјетлости
Да опростиш мојој маленкости
Што сам има толико смјелости…
Да ја пјевам о твојему лику,
О великом богоугоднику!“
Јован Лакићевић/ИН4С