Најтежи злочини који се више од деценије доводе у везу са злогласном дреничком групом ОВК, чији су кључни људи Хашим Тачи и Кадри Весели сада у притвору, свакако је случај трговине људским органима, познат као „жута кућа”. Поред њих двојице, правду не би смели да избегну ни Агим Чеку, Сулејман Селими и Џавид Халити, али и други у ланцу команде за које се сумња да су учествовали у овим догађајима.
„Жута кућа“
Управо наводи о овим злочинима, на које је још 2010. године указао швајцарски сенатор Дик Марти, били су разлог за оснивање специјализованих косовских правосудних институција измештених у Хаг. Марти је оптужио Тачија и бившу команду ОВК, али за злочине над више од 300 Срба још нико није одговарао. Доказе за „жуту кућу”, судећи по оптужници подигнутој против Хашима Тачија и врха команде ОВК, није нашао ни хашки тужилац Џек Смит, иако је његов тим детаљно истраживао до сада непознате злочине почињене на северу Албаније, на теренима којима српско тужилаштво није имало приступ.
Српско тужилаштво за ратне злочине, пратећи наводе из књиге бивше хашке тужитељке Карле дел Понте, годинама је радило на прикупљању доказа за случај „жута кућа”. Информације до којих су дошли достављене су међународним истражним тимовима. Сведочења о отимању људи, одвођењу у импровизовану болницу, тајним операцијама узимања виталних органа и траговима тих злочина нађеним у кући у којој сада живе неки други људи објављивана су и у јавности, али тужилачки тимови нису сматрали да ту има доказа за поступак.
Пре две године обелодањен је до тада непознати извештај из 2003. године, у којем осам Албанаца, припадника ОВК, сведочи о трговини људским органима на Косову. Овај документ је, како је „Политика” тада писала, 15 година био познат Хашком трибуналу.
Реч је о извештају о посети шефа одељења за истраге Хашког трибунала, Патрика Лопеза Тереза, и његовом састанку с директором одељења за правду Унмика и његовом разговору са осам сведока. У њему се наводи да су четири сведока директно учествовала у транспорту најмање 90 Срба у илегалне затворе у централној и северној Албанији. Тројица од њих су испоручивала заробљенике у клинику јужно од Бурела. Два сведока тврде да су учествовала у транспорту делова тела и органа на аеродром „Ринас” у близини Тиране.
Сви транспорти и хируршке процедуре обављени су са знањем и учешћем официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства и уз подршку људи из састава албанске тајне полиције, под контролом бившег премијера Салија Берише.
Аутори извештаја наводе да је све урађено у организацији албанских служби, као и службе чији је шеф био Кадри Весели, односно био је то заједнички подухват дреничке групе ОВК и власти Албаније. Убијени људи сахрањивани су у Албанији.
Српско тужилаштво је још 2012. године дошло до сведока, бившег припадника ОВК, који је говорио о операцијама одузимања органа. Његову причу о томе како је једном српском младићу извађено срце да би било продато на црном тржишту чула је цела Србија. Тај човек је добио заштиту српске полиције и његов исказ био је доступан међународним тимовима.
Случај трговине људским органима привукао је и независне новинарске екипе из чијих је прилога јавност сазнала страшне детаље о збивањима о „жутој кући” на северу Албаније, накнадно окреченој у бело. У њој су нађени лекови и опрема који потврђују да је ту било хируршких захвата. На два места нађени су и трагови крви. Укућани тврде да потичу од клања стоке или, како су рекли, од порођаја једне од укућанки. Сви ови трагови уништени су 2005. по налогу тадашњег Хашког трибунала.
Списима случаја „жута кућа” у које је „Политика” својевремено имала увид, придодат је и транскрипт емисије новинара Би-Би-Сија Ника Торпа, који је дошао до очевидаца злочина над Србима. У емисији је објављен разговор са човеком који је био злостављан у бази ОВК у пограничном градићу Кукеш.
„Видео сам много тога, видео сам како пребијају људе, боду их ножевима. Видео сам људе којима су облачили панцирна одела, а затим пуцали у њих да би проверили да ли су одела заиста непробојна”, каже један очевидац.
Други је причао да су тројица заробљеника одведена у једну приватну кућу у близини Кукеша, где су их дочекали лекари.
„Када смо довезли прву групу са Косова у Бурељ чуо сам да их лекари прегледају и да им узимају узорке крви. Пазили су да их не туку и не малтретирају. То је било потпуно необјашњиво. Кога би се још тицало њихово здравствено стање? Касније сам чуо да се ови затвореници, или можда њихови бубрези, транспортују на аеродром и затим превозе у Турску”, рекао је тај човек.
За најзлогласнија места на окупираним територијама, у којима је Тачијева дреничка група затварала и убијала киднаповане Србе, сматрају се логор Ликовац у општини Србица, Лапушник у општини Глоговац, Зочиште у општини Ораховац и Глођане у општини Дечане.
Према подацима из 1998. године, у Ликовац је одведено 26 људи, међу којима и десет рудара с копа Белаћевац. У Лапушник је одведено четрдесетак затвореника, у Зочиште тридесетак, а највише у Глођане, око 60. Током 1999. године тај број је порастао на 500 људи. Они су мучени и убијани, а неки су одведени у Албанију, где су им вађени органи. Један од главних доказа против Тачија и његове дреничке групе који је достављен тиму Клинта Вилијамсона, шефа Еулексовог тима за истрагу о трговини органима на Косову, јесте и видео-снимак из логора у Ликовцу, на којем се, осим припадника те групе, виде и четворица киднапованих Срба са окупираних територија.
Дреница је, према информацијама тужилаштва, била зона клана Тачи. Са тог подручја потичу најпознатији људи у ОВК. У саставу 112, 113. и 114. групе у зони Дреница било је 1.500 униформисаних и стално ангажованих припадника ОВК. Они су практиковали герилски вид борбе: убиства, киднаповања, подметања експлозивних направа и рањавања цивила и припадника војске и полиције.
После рата Тачи је, према наводима уз Мартијевог извештаја, означен као шеф мафијашке организације која контролише трговину хероином и оружјем.
Доротеа Чарнић