Моје поимање државе као митског бића простире се до шалтера. Шалтера као таквог. Не правим питање какав је шалтер, да ли је по сриједи онај у банци, електродистрибуцији, болници, пошти, општини. Сви су они за мене мјеста на којим се обезнаним до обамрлости, а који ми помажу да се утврдим у својој безначајности. То су пунктови, тачке на којим се ја нишчи и духом осиротели сусрећем са Државом. Ту се, на могу велику жалост свршава мој интимни однос с Њом. Јер има извјесне перверзне потребе да све то потраје, а коју исповиједам овом пригодом У том смислу ми се и живот може подијелити на онај до шалтера и онај након њега.
Шалтери су обично подешени тако да онај ко им приступа мора да се сагне, безмало клекне како би остварио контакт са оним унутра. Онај унутра је Држава. Иако, обично сједи, службеник тј. Држава, помало разбашкарено увијек је на већој надморској висини од овог који, како рекох, клечећи аплицира.
Неко је давно рекао да је шалтер Хирошима људског достојанства. Сложивши се са том формулацијом, да бих је мало подупро додајем јој и Нагасаки. Ако се томе приброји и пословична озлојеђеност, неуроза шалтерских службеника, последње карике, у ланцу исхране наше администрације – ето крокија за слику страдања оног који приступа к Њему.
Али, добро.
Кренем данас у МУП, у граду у ком сам одрастао, у ком већ пету годину опет живим. Кад ја тамо а оно Шалтер!!
Мила моја Хирошимица & Нагасаки. Пријава промјене пребивалишта, боравка, шта год. А кад сам већ ту, пошто ми је лична карта при истеку, одлучим и да обавим и формалности око издавања нове. Фотографисање, попуњавање уплатнице и сл. Узимање отисака два кажипрста, својеручни потпис. Случајан сусрет са драгом и дивном школском другарицом из средње школе. И све је личило на бајковиту формалност. Све је текло као по лоју док су се ствари подразумијевале. Док су се одвијале по удешеној процедури коју је неко паметан осмислио. За моје добро, за добро свих нас. Притиснут неким побочним обавезама, готово радостан сам одступио од Хирошимице и упутио се кући. А одлука да без остатка заволим Шалтер тј. Државу је нагло почела да ме обузима. Признајем нијесам јој се много одупирао.
И све је текло као по лоју, као рефрен наглашавам.
Дошао сам кући, сервисирао малодобне потомке с провијантом и савјетима, скувао кафу и узео папире које су ми дали на Шалтеру. И ту отпочиње моје бекство од среће како би чика Фром рекао. Обузима ме проклети црв сумње. А он почиње да ме нагриза у правцу ортографије. Којим ће писмом бити штампана моја нова особна исказница? На Шалтеру су пропустили да ме питају да ли имам жељу у том смислу. А ја се сам нијесам досјетио.
Правих се речи увек касно сетим, каже скопски маестро. И у том часу ме као маљем по глави омлатило сазнање да ће то бити свеприсутна, свепрожимајућа и надасве подразумијевајућа LATINICA. Позовем грозничаво своју школску другарицу, кажем јој да ме нијесу питали за писмо, да имам уставно право, и да ако може, ако ствари својим подразумијевајућим током нијесу отишле предалеко, интервенише код поступајућег шалтерског службеника и каже да хоћу да ми лични документ буде на ћирилици. Јер то је моје писмо, јер је волим, јербо на њу имам право. Јер су и она претходна лична карта, коју су из неког разлога скенирали, била ћирилична. Знам да сам својој школској направио непријатности, јер је ишла од шалтера до шалтера, објашњавала.
Али авај!!!
Зове ме и каже да морам хитно доћи, док ствари још нијесу отишле неповратно далеко, да лично морам приступити попунити захтјев и тд. Тако конзумирање мојих грађанских, уставом загарантованих, права, постаје шипчење на крај града, е да бих зауставио неумитни точак подразумијевања.
Опет притегнем опанке и, без магарца, кроз сунчан новембарски дан, одшипчим у освајање својих права.
Кад ја тамо, а оно пауза!
Јер на свашта су спремни људи који хоће да омету наш састанак. А вријеме цури. Точак подразумијевања у смислу писма удаљава се болно од мог домашаја. Хераклитова вода у мојој никад истој ријеци протиче. На шалтеру испред мене бакица са штапом, као да је пред њом све вријеме овог свијета, помаже јој несебично.
И коначно на крају свих крајева, без наде, али са нагомиланим бијесом приступам по други пут у једном дану мојој Хирошимици, Гиљотини мог достојанства и грађанских права. Испричам укратко, да сам ту недавно био, кажем шта ме тачно тишти, због чега се усуђујем да траћим њихово драгоцјено вријеме. Позовем се на пети амандман, на школску другарицу која је њихова колегиница, која се начелно распитивала за моја права, позовем се и сам на њих. Кад ми после дужег зујања штампача, службеница моје Хирошимице потури на потпис следећи формулар.
Е у том часу ми је чежња, потрага за остваривањем права искијала на нос. Цијена коју сам морао да платим ми се учинила превелика. Видим у заглављу пише захтјев за промјену личног имена!?! И нестаде ми бијела свијета.
Да се пред Хирошимицом не бих сручио и отишао вас у тиринте, придржао сам се за пулт. И та мe спасоносна околност одржала изнад воде. По ко зна који пут се манифестовала моја жилавост. И кад ја дигнем руке од себе нека ме тајанствена сила вуче на горе. Једним оком гледам на заглавље које ме у доњи свијет зове, а другим у службеницу која кроз голему диоптрију зури у мене. И не скрива чуђење. А мене пред очима израњају два догађаја која су овом налик. Кад сам се наиме, два пута женио, гласно сам упитан да ли ћу задржати своје презиме, свом постојећем додати женино, или само узети њено. Био сам додуше, млађи, чвршћи и отпорнији и успио сам одбранити тј. задржати своје презиме. А није ми било нимало лако. Био сам под баражном ватром, притисцима два гласовита презимена Николић и Костић (оба из Жупе никшићке). Уз помоћ рођака, превасходно ту мислим на тату успио сам да се одупрем. Али данас сам остао сам без братске, братственичке логистике. Сињи пред Шалтером кукавац. Тако усамљен и малобројан био сам готов на предају. Моја Мажино линија одбране и последњих дана се повијала пред захтевом који је ваљало потписати. Хтио сам, исповиједам да пристанем на све, на промјену пола, вјере, нације, да бризнем у плач и затражим кроз сузе покајнице опроштај од шалтерске службенице. Дрхтавом руком, успорено узео сам оловку, желећи да мукама учиним крај кад се десило Чудо. Кроз уста дотад хладне и професионалне шалтерске службенице проговорио је сам господ Бог. Потпишите овдје, слободно не значи то ништа. То је само процедура, пут, који морате проћи к остварењу вашег циља. Све ће бити исто. Значи ли то да ћу и даље моћи да се одазивам на име које носим више од пола стољећа, и на које сам се свикао, чуо сам себе како питам. Да, отресито је рекла моја Добротворка. А презиме ако успијем одржати доћи ће ми као чист бонус помислио сам сад већ нараслог апетита. Уз њен благослов успио сам да на потпису имену додам и презиме. У том неизрецивом часу сваким дијелом мог, дотад незахвалног бића разлила, се плима захвалности. И усхићења дотад непознатог мом жићу. Аријаднина нит коју ми је, ничим заслужено додала моја Спаситељка помогла ми је да се кроз лавиринте тражења људских права дочепам обале. Да ми је којим случајем тражила бубрег не бих јој могао рећи нећу или не дам! Био бих ништа чоек да то и помислим, кунем се.
Све се завршило како треба захваљујући Њој, њеном бескрајном милосрђу. И њен сам дужник док год будем жив. Са формуларима сам дошао кући, попио кафу са средине приче, ладну као змија, пробајући да дођем себи. Осјећај захвалности је сваким гутљајем само растао.
И на крају, не могу у исповијести да прећутим једну ствар која ме збунила. А не бих да нарушим сакралност читавог догађаја. Питала ме службеница коју од двије ћирилице желим да изаберем. У понуди је била црногорска и српска. Која је разлика између те двије, питао сам кочоперно. То је било на почетку нашег разговора док смо у начелу полемисали, прије него ми је скинула бреме с душе. И ја сам у наступу националне самољубивости изабрао српску. Још сам, као узгред, додао да сам професор српског језика у југословенске књижевности. Сад, са ове дистанце увиђам колика је њена милост била, да ме после тако тврдог става ипак пригрли и заштити. Кад бих могао вратити вријеме уназад изабрао бих црногорску ћирилицу, шта год то значило. Као знак захвалности. Али, проклети механизам је већ своје опослио. И нема назад.
П. С. Док ово записујем, тачније исповиједам, наглашавам да читавој ствари нијесам приступио брзоплето. Пустио сам да прођу сати, не бих ли се мало алавертио. Али осјећај среће и захвалности је и даље био ту. Јаснији, јачи, љепши него кад се све десило. Толико јак да сам га с Неким морао подијелити.
Иван Луковац/ИН4С