Посткомунистичко лудило „ми смо ђеца испод капелице“: Пјевају капелици, али се боре се против њене обнове

Кадрове које су ових дана биљежили објективи телевизијских и приватних камера, показују на којим принципима је посткомунистичка олигархија градила државу и вредносни систем. „РАТ ЈЕ МИР“, „СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО“ и „НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ“.

Последњи је фундаменталан, јер се владањем над незнањем, прва два принципа глатко могу учинити прихватљивим, без претјераног наметања. У 21, надасве транспарентном вијеку, када брзина интернет везе досеже врхунац, може се у пар тренутака стићи до свих догађаја у прошлости, без претраживања устајалих архивских полица.

Но, ко ће данас умарати врхове прстију и оптерећивати мождане вијуге.
Пјевати: „ми смо ђеца испод капелице, ђе не рађа мајка издајице“, а борити се грчевито против њене обнове је наставак схизофрених епизода из прошлог вијека, када је рушењем те капелице Ловћен обезглављен, а капелица пуних 22 године након тога, била приказана на грбу Црне Горе.

Пјевати истовремено Крсту и Јову, џелату и жртви, дизати споменик палим борцима Вермахта у Подгорици, а сркнавити спомен плочу ослободиоцима Будве (што подсјећа на разбијање двојезичних табли у Славонији) је феномен који захтијева мултидисциплинарну експертизу. Moлитва над канализационим отвором за душе оних, чији ратни другови спавају у дубокој морској тишини, по гудурама Албаније, Црне Горе, на Зејтинлику и другим масовним гробницама и чија се нација након Великог рата никада биолошки није опоравила, је резултат који се добијa простом математичком операцијом, сабирањем незнања и патолошког фактора.
Поред ових константи на социо-политичком терену Црне Горе, чини се, да се након 30. августа ништа револуционарно није промијенило. „Режим је пао“, а органи јавног реда и мира и даље спроводе уобичајену праксу. Чувају зидове по насељима, приводе свештенике.

Узгред, министарство без мандата, обављајући текуће послове (заиста текуће), забрањује полагање вијенца на спомен плочу амбасадору државе која је највише пострадала у Великом рату. Па се да уочити да државни органи раде у пуном капацитету, енергично и орно, као да је резултат на парламентарним изборима битно другачији.
С друге стране, конституисање скупштине, а одлагање избора владе је један корак напријед, а два уназад ка парламентарној мањини. Нарочито што тренутна парламентарна мањина и даље има апсолутну већину у извршној и судској власти.
И док траје масовна расправа о томе шта је народна воља, оно што сигурно знам јесте да је народна воља да се сцене у минулом периоду више никада не понове. Да се више не срамимо пред собом нити пред другима. Зато, неопходно је да се влада што прије изгласа у парламенту, јер je пијесак у пјешчанику скоро исцурио, а нерава и времена за још једно окретање сата наглавачке, НЕМАМО.

Коста Ненезић/ИН4С