„Војска је веровала у оно што су нас учили, а то је да је наша територија она коју успевамо да одбранимо. Због тога смо и потписивање Дејтонског споразума прихватили са неверицом, тугом и негодовањем. Било би нам много лакше да смо ту територију војнички изгубили. Касније је свима било јасно да је мир боље решење од рата. Јасно је и колико је притисака трпело наше руководство будући да је потписивању споразума претходило НАТО бомбардовање Републике Српске”, сећа се у разговору за „Политику” некадашњи припадник Војске Републике Српске, који је желео да остане анониман.
Најтеже је било људима који су након потписивања мира морали да напусте своја огњишта, места на којима су њихови преци живели одвајкада. Срби су напустили 20 одсто територије коју су држали, околину Сарајева, делове централне Босне, а једина танка веза са Србијом, Брчко, постало је дистрикт.
С друге стране, најважнија је чињеница да је „Општи Мировни споразум” народима БиХ донео мир. Република Српска је постала међународно признат субјект, један од два ентитета који чине Босну и Херцеговину. Навршава се четврт века од када је у америчкој бази Рајт-Петерсон, крај Дејтона, након три недеље преговора (од 1. до 21. новембра), потписан споразум који је зауставио крвопролиће дојучерашњих комшија, браће, пријатеља… Тај, 21. новембар, данас се слави само у Републици Српској, док Федерација БиХ одавно тражи централизацију државе и ревизију Дејтона, што је један од захтева и Хрватске.
Потписници споразума, Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, нису међу живима, а сведоци, барем они са српске стране, нерадо се сећају тих година. Неки сматрају да су и даље у обавези да чувају државне тајне, док неки други причају приче које подсећају на сценарио холивудског филма. У медијима се и даље разматра коме су Американци највише „завртали руке”, какав је преговарач био Милошевић, зашто је предао брда око Сарајева, да ли је Туђман био потпуно опуштен и шта је све захтевао Алија Изетбеговић.
Некадашњи министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић каже за „Политику” да је Дејтонски споразум од почетка био нерадо прихваћен од стране припадника бошњачког народа. „Харис Силајџић је засипао Савет безбедности писмима у којима је изражавао незадовољство постигнутим споразумом, желећи да СБ интервенише и да га ’поправи’. То се наравно није десило”, сећа се наш саговорник.
С друге стране, како додаје, Срби су поднели своју жртву будући да је Република Српска пристала да остане у БиХ, али само под условима који су договорени у Дејтону. „Срби су желели да остану у Југославији, па је Република Српска 90-их година имала право на то опредељење. У Дејтону су пристали да остану у БиХ, што је за њих било најмање пожељно решење. Поднели су ову жртву која није била мала”, каже Јовановић и додаје да је услов био да Република Српска буде у потпуности равноправна у БиХ и да народ буде заштићен од мајоризације. Све то сада покушавају да им ускрате.
Наш саговорник подсећа да Дејтонски споразум није дошао са неба већ је последица низа потеза којима је покушан да буде избегнут сукоб. Познато је да су Срби и Хрвати потписали Кутиљеров план из 1992. године који је био прихваћен од свих међународних фактора. Чињено је све да не дође до рата, подсећа Јовановић, али је амерички амбасадор одлетео у Сарајево и наговорио Алију Изетбеговића да повуче параф на Кутиљеровом споразуму.
„И тако је почео рат у Босни. Иначе, све понуђене мировне планове Америка је посматрала равнодушно, није се опирала, али ништа није јавно подржавала. Хтели су из тог рата да извуку политичку корист. Пре свега да понизе Европску унију тврдњом да нису могли да среде ствари у свом дворишту. Желели су и да скрену пажњу незадовољног муслиманског становништва са Блиског истока и проблема које су им тамо стварали. Напокон, циљ је био да Србију кроз рат тотално исцрпе и доведу до пропадања и смене власти Слободана Милошевића”, сматра наш саговорник.
Ипак, САД су лансирале план о унији БиХ 1993. године и тај њихов заокрет био је основа ка убрзаном кретању ка Дејтонском споразуму. Јовановић каже да је притисак вршен преко Контакт групе, али да је амерички представник Ричард Холбрук убрзо постао главни преговарач. „Сад се поставља питање да ли је био неопходан тај рат јер се Дејтонски споразум вратио идејама Кутиљера. Зна се ко је минирао овај план којим је било могуће у потпуности избећи крвопролиће”, каже овај искусни дипломата.
На врло утицајном америчком сајту у Чикагу пише да Дејтонски споразум спада међу десет најуспешнијих мировних споразума у савременој историји, поред споразума о миру између Израела и Египта, споразума у Ел Салвадору, споразума у Јужној Африци…
Дејтонски споразум Републици Српској je дао све прерогативе државе, војску, полицију, финансије, буџет… Ипак, политиколог Дејан Мастиловић каже да je српски народ у БиХ био незадовољан, сматрајући да је Сарајево требало да буде дистрикт, као седиште заједничких органа, а не Брчко. Јасно је да је Дистрикт Брчко проглашен из геополитичких разлога, будући да се налази на главном коридору за Добој и Бањалуку и пресеца континуитет територије РС.
Осим заједничких институција (Председништво, Парламентарна скупштина, Уставни суд…), Дејтон је предвидео и увођење институције високог представника чији је задатак требало да буде надзор над применом одредаба Дејтонског споразума. Међутим, његова овлашћења убрзо су проширена. Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић сматра да се високи представник у БиХ уздигао у ауторитарну институцију. Још 1996/97 године, како каже Јовановић, Југославија је инсистирала да се умањује присуство међународне заједнице, као и овлашћења високог представника, сматрајући да ће народи у БиХ наћи начин да сарађују.
Међутим, уместо тога усвојени су Бонски принципи који су значајно проширили деловање високог представника за шта највише заслуга има Немачка. „Волфганг Ишингер је 1997. године октроисао овлашћења високог представник мимо Дејтонског споразума. То је био разлог да југословенска делегација напусти састанак у Бону. Поготово јер је то био покушај да се наметне питање Косова и Метохије”, сећа се Живадин Јовановић, који је био министар спољних послова Југославије од 1998. до 2000. године.
Он додаје да високи представник има своје личне интересе да производи напетост у БиХ јер тако оправдава своје постојање, али и своја огромна примања. Док год међународна заједница, како сматра Јовановић, намеће народима готова решења, ту не може бити слоге и договора.
Дејан Мастиловић подсећа да је у последње време главна обавеза високог представника да пошаље Извештај УН о стању у БиХ у којима, углавном лажно, оптужује Србе. Незадовољство у Српској изазива и деловање Уставног суда БиХ.
„Високи представник је уступио доношење антиуставних одлука Уставном Суду БиХ који доноси одлуке на штету српског народа и то углавном гласањем страних судија. Дејтонски споразум битно је урушен у корист унитарне државе БиХ којом управљају искључиво Бошњаци против воље српског и хрватског народа. Ако наставе са овом политиком, Република Српска се ближи референдуму о самосталности и независности или спајању са Србијом”, каже Мастиловић и додаје да би сада било најпотребније да се „одстране стране судије”.
Због свега наведеног, како тврди Владислав Јовановић, увек мора да се наглашава да је Дејтонски споразум међународни уговор који је недодирљив. Захтеви за његовом ревизијом носе са собом могућност његовог урушавања и враћања на стару ситуацију. Версајски споразум је, како каже Јовановић, пример који нас опомиње. „Ма колико да је неко незадовољан тим споразумом он је резултат компромиса. Не ваља изазивати судбину и пуштати духове из боце. Тим пре што су жеље народа из БиХ супротне”, прокоментарисао је Јовановић.
Тренутно из Европске уније и НАТО-а дувају ветрови у корист јачања централних органа у БиХ, а то је и услов за њено приступање овим заједницама. Ти притисци су непринципијелни али и потпаљивачки, мишљење је наших саговорника. Пре свега, јер релативно контролисану ситуацију усмеравају ка непознатом. Такво поступање може поново да врати БиХ у хаотично стање.
„Илузија је да један констутитивни народ и ентитет могу притисцима и заплашивањем да натерају на капитулацију, на пристанак на централизовану Босну. Пре свега јер међународна заједница другом народу, Албанцима на КиМ који су национална мањина у Србији, галантно отворила врата ка остварењу права на самоопредељење. Чак и признају њихову наводну државу. Сва та права ускраћена су Србима у БиХ који су одувек били конститутиван народ на тој територији”, каже Владислав Јовановић, напомињући да је тај двоструки стандард тешко схватљив и прихватљив за европску и међународну јавност. Поготово у данашњим геополитичким приликама пише Политика.