Да се не одрекосмо Ловћена, ни Призрен нам не би отимали. Слободан човек је само у нужди остајао гологлав. Ми смо и Ловћен обезглавили а њега оковали.
А чије он сирак тужни без иђе икога? Свој и Божји. Наш није. Како јеванђелиста слободе да припада робовима. Маси без лица – утрнуле душе. Народу обогаљеном и духовно замандаљеном, слепом код очију и везаном без ланаца. Потомцима оних што не љубише ланце.
Чији је владика? Обезвладичен и размонашен у фараонском саркофагу забетониран суицидним наумом обезбожених потомака. “Бог вас клео погани изроди, су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове”?
Чији је он космички појац ванвременске мисли кога је Творац вајао, лепотом и умом генија крунисао. Даривао му је све да би његова светиљка горела на олтару вечности.
Одувек је био свој и усамљен. Радовао се када би срео брата Срба ученог да разбија заглушујућу глувоћу.
“Моје племе сном мртвијем спава, суза мој нема родитеља, нада мном је небо, затворено, не прима ми плача ни молитве…”
Нису га разумели за живота а још мање након смрти. Једино је Ивана Томова, мајка знала шта је подарила народу и Богу. Знала је да њено рањено срце не сме сузом прокапати, ни кап туге над ископљеним лицем поете, генија, лепоте људске и мудраца космичке мисли заветованог да служи роду и Господу. Ивана је сузу скаменила опраштајући се од сина као свака племкиња рода отменога:
“Нијесам га родила нити за плакање нити за кукање, већ сам га родила о добру имена нашег и српског. Престаните са плачем, јер ја, његова мајка, плач не могу слушати. Ја сам била и данас сам најсрећнија мајка кад ми је Бог даривао тебе, мој вазда најљепши сине. Био си ми ти, сине, најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. За ваистину божју, ја, твоја мајка, за тобом нећу никад заплакати, јер кад бих то чинила, ја не би била твоја права мајка. Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти, сине, материнска рана, просто ти материнско млијеко. Слава Богу који те тако младог и лијепог узео. Бар ће он, најдражи сине мој, имати од тебе што да види“.
Неће нас Бог препознати по нацији већ по делима. Његош живи као вјечна зубља вјечне помрачине, нит догори нити свјетлост губи.
А вама очи од сплачине вире из мрака, ко црвена жаба којом сте душу народну оковали. Потурчи се плахи и лакоми млијеко их српско огубало.
А Турци језде Европом ко Ватикан вашим бездушјем.
Мишо Вујовић/ИН4С