СВОЈЕВРЕМЕНО, у једном малом мјесту у јужној Италији, локално становништво редовно је симулирало америчке изборе.
Предизборне кампање, за републиканског и демократског кандидата, избори, пребројавање гласова, све као да је заозбиље. Готово комплетна пунољетна мушка популација читав радни вијек је била провела у рудницима САД, те по повратку у стари крај са доларским пензијама се присјећала како су тамо далеко једном у четири године имали илузију да својим гласом о нечему одлучују. Али, италијанска печалба је одавно јењала, а ни амерички избори више нису што су били…
У наше вријеме, на свој начин су их замијенили Бошњаци и Срби који већином Америке, сем у филмовима, никад нису ни видјели.
Они први су са Башчаршије навијали за демократског кандидата у САД више него за кандидата Странке демократске акције на предстојећим локалним изборима, а ови други из Господске улице по босанском правилу тројном за републиканског, али знатно мање.
Ни он, током четири године мандата, није промијенио негативан стереотип према Србима у Српској. Наше симпатије је стекао зато што је био обећао да се неће петљати у унутрашње проблеме других земаља и што је читав мандат, укључив нетом завршене изборе, био на удару естаблишмента, дубоке државе и великих медија.
Сам против свих, попут Срба на размеђу 20. и 21 вијека.
Објективно, међутим, обећање није извршио. Наставио је, са нешто мање гаса, да гњави Србију са признањем Косова и Српску са јединственом Босном. Српским заштитницима Русима и Кинезима блокирао је гасоводе и пут свиле.
Но, док су у САД у току драматична превирања око регуларности пребројавања гласова, која ће финале очито доживјети на Врховном суду, Бошњаци славе Бајденову побједу као да је Един Џеко дао гол за неки турски фудбалски клуб. У колони су кружили сарајевским улицама са босанским и америчким заставама, а Градску кућу су освјетили специјалним ефектима.
Баш као и Алија, који је ’92. вјеровао да може да прогласи „независну, цјеловиту и јединствену БиХ“ уз нос Србима, а остало ће намах да му заврше Американци, тако се и Бакир нада да ће Бајден већ првог дана предсједниковања право у Сарајево да обави Клинтонове „незавршене послове у Босни“.
Губи из вида да је прошло вријеме једине суперсиле, и да се у мултиполарном свијету о Босни питају и други велики играчи на глобалној сцени. Сем тога, републиканци су задржали већину у предсједставничком дому и сенату, имају предност у врховном суду, те да зато Бајденову неочекивано танку и дебело спорну побједу, не славе ни у његовој странци. И, најзад, да Трампова политика није узрок него израз кризе америчког друштва. Да ће трампизам надживјети Трампа: окретање Америке од свијета ка себи, враћање индустрије из иностранства у земљу ради домаће незапослености, немјешање у унутрашње ствари других држава, затварања граница за дивљу имиграцију.
Усхићеним Бошњацима алијас „Бајденовцима“, међутим, исход избора на другом крају свијета дошао је као мехлем на рану једног сасвим реалног проблема код куће. Додик и Човић су формулисали заједнички наступ против бошњачког унитаризма и хегемонизма у Федерацији и БиХ. Додиково гостовање код Милановића и Пленковића у Загребу, а убрзо затим и Човића са Додиком код Вучића изазавала су велику узнемиреност у Сарајеву.
Иако су отопљавање српско-хрватских односа преко БиХ могли да поздраве као допринос регионалној стабилности,чему ето доприносе и политичари из РС/БиХ и ХБ/БиХ, њихове реакције су из прве биле негативне.
„Милановић/Пленковић са Човићем и Вучић са Додиком дијеле Босну!“, уз асоцијације на Туђмана и Милошевића, Цветковића и Мачека. Како ли само заборавише на српско искуство са Хусеин-бегом, Бењамином Калајем и Антом Павелићем?!
Загреб им је за утјеху накнадно угостио и Изетбеговића, а Вучић изјавио да више нема стрпљења да муслиманско Сарајево обасипа пријатељским понудама, а заузврат добија увреде и камење у главу.
Иако су саопштења са загребачких и београдских сусрета дипломатски уопштена „економска сарадња“, „регионалних односи“, „евроинтеграције“, и сл., нема никакве мистерије.
Додик и Човић су унакрсно упознали „матице“ са својом заједничком реформском агендом, а и – чак ако о томе није било ни једне ријечи – у датом контексту имали су такво значење.
Срби хоће да им се врате дејтонске ентитетске надлежности, а Хрвати да сами бирају националног представника у Предсједништву БиХ, и то су, по њима, реформе које би Босну учиниле функционалном управо у складу са апелима „међународне заједнице“.
Јесу српски и хрватски лидер, као алтернативу предложили раздруживање, али бошњачки политичари и медији су се умјесто одговора на предлог реформи, које би Босну извукле из хроничне блокаде, дохватили искључиво раздруживања. Али, не као мирног политичког договора о разлазу, о каквом пишу Додик и Човић, него као о насилној сецесији коју би Бошњаци, како пријете, оружано спријечили.
И онда, потпуно ван контекста комшијске реформске иницијативе, на сва уста као рефрен понављају да се у Босни спрема рат, и на то пале бриселске борце за мир и стабилност у региону. А за њих је опет проблем када Срби и Хрвати помену реформе и мирно раздруживање, а није када Бошњаци запријете да би оружано напали и ваљда окупирали РС и „ХБ“. Проблем компликује што се у борбу за једнакоправност Хрвата у ФБиХ умјешала и Хрватска, чланица ЕУ, али постоји дежурно „објашњење“: Додик је новопечене Еуропљане увукао у своје опасне работе.
Као и обичо, сарајевскиАваз је у помоћ позваобивше високе представнике попут Шварц Шилинга прослављененасилним интервенцијама у Дејтонски споразум,које су Босну оставили мање функционалном но што су је затекли.
Залажу се за реформе, али су против иницијатива са терена, а сами су једино способни да понуде више истог. Укључиле су се и народне масе…
Баш као и они сицилијански печалбари-повратници, израђени по америчким рудницима, и босански бајденовци славе побједу свог Џоа. Једино што немају америчке пензије. Али, шућур алаху, биће и тога преко НАТО-а.
Ено, Црногорци на Милову молбу за џабе добили 30 респиратора, које му је Вучић претходно нудио на поклон.
Вела халве, вела кухвета!
Ненад Кецмановић/sveosrpskoj.com