Читао сам у књизи Емира Кустурице да је, кад беше студент у Прагу, обавезно морао да гледа Фелинијев филм „Амаркорд”. Гледао га је, каже, четири пута. Ја га одгледах двапут. Можда бих и више, да не морадох вратити ДВД у париску медијатеку да га и други погледају. Искрено, бољи филм од „Амаркорда” нисам гледао. После гледања, забезекнут његовом квалитетом, ћутао сам кô заливен.
„Не мораш постати славан као Фелини, буди барем као Де Сика”, говорио би отац свом сину Емиру, рођеном Сарајлији, као што су сарајевска деца и Горан Бреговић, Здравко Чолић, Милић Вукашиновић, Момо Капор, као и најбољи новинар „Политике” свих времена, њен чувени дописник из Лондона, господин с лептир-машном Мирослав Радојчић. Истина, Емир Кустурица није постао Де Сика, како му је прижељкивао отац. Постао је – Фелини.
Остаће у филмским аналима забележен догађај који се збио на Канском фестивалу 1995. године. Велики грчки филмски редитељ Тео Ангелопулос стигао је те године у Кан с филмом „Одисејев поглед”, убеђен да му канска „Златна палма” никако не може измаћи. Живот му се смучио и полудео је од љубоморе и зависти кад је кански жири којим је председавала чувена француска глумица Жана Моро одлучио да „Златну палму” додели филму Емира Кустурице „Подземље”.
Зли језици кажу да је Кустина екипа у Кану непрестано мотрила на трофеј „Златна палма”. Из оправданог страха да ће посве разгоропађени и ојађени Ангелопулос да је „мазне” и у победничком стилу брже-боље да је однесе у своју Атину. Касније су колале канске приче да је Куста био вољан да на један дан уступи „Златну палму” свом колеги Ангелопулосу. Да је Ангелопулос гледа. Да је милује. Да јој се диви. И потом, безбели, да му „Златну палму” врати, живу и здраву, како и приличи.
Прочешљавајући „густим чешљем” италијанску, чешку и француску кинематографију на ДВД-има посуђеним из париске медијатеке, стигао сам након извесног времена и до филмова великог филмског редитеља са нашег брдовитог Балкана, већ поменутог, Теа Ангелопулоса. Ангелопулос је за филм „Одисејев поглед” мирне душе могао добити „Златну палму” уместо нашег Кустурице. Биће да је Кусто, онако по „сарајевски”, знао да зналачки шармира и „смота лијану” око филмске диве Жане Моро, те она једноставно није имала никаквог другог избора него да нашем „мачоу и превејаном шармеру” додели престижну канску награду.
Оно што Тео Ангелопулос није успео у првом, пошло му је ипак за руком у другом канском покушају. Канску „Златну палму” добио је три године касније за филм „Вечност и један дан”. Верујте ми на реч, радовао сам се његовој „Златној палми” баш као да сам је ја добио. Неизмерно се радовао наш Ангелопулос, балкански, на блештавој канској бини, држећи „Златну палму” у рукама, баш као дете кад му отац испуни највећу поклон-жељу. Ангелопулос је у тој мери обожавао филмску уметност да га је његова филмска страст коштала чак и живота. Док је снимао филм „Друго море” на улицама луке Пиреј, на њега је мотоциклом налетео грчки полицајац који у том тренутку није био на дужности. Након тога је Ангелопулос подлегао повредама у пирејској хитној помоћи, у 74. години живота.
Гледање доброг филма на ДВД-у најбољи је рецепт да барем ноћу заборавите на постојање овог сулудог и невидљивог „вирус корона каубоја” што нам животе добро загорчава. Иза поноћи, ставих ДВД с Кустуричиним филмом „Сјећаш ли се Доли Бел”. Да га погледам још једном, па још једном, кад ме – трзну телефон. Знао сам, сто посто сам знао, да ме у то време, као и обично, може звати само Александар Богуслајев (42), украјински бизнисмен. Онај Богуслајев који је, ако се сећате, недавно купио италијанско острво Галинара у облику корњаче, а за „само” десет милиона евра.
„Докле си стигао у филму?”, пита ме Богуслајев. „Јеси ли дошао до оне секвенце кад онај мали каже: ’Свакога дана у сваком погледу, све више и више напредујем’?”. „Не, нисам још”, рекох. „За мене је тај филм најбољи међу Кустуричиним филмовима”, рече усхићено Богуслајев. „Фино се забави”, беше последње од Богуслајева пре него ми зажеле лаку „корона ноћ”.
Нешто мислим, збиља је Монегашанин Богуслајев у праву. „Сјећаш ли се Доли Бел” је заиста најбољи филм који је изишао из Кустине радионице. Сарајевска раја лудо се забављала на рингишпилу на Мариндвору, а са звучника је трештао њихов идол Адријано Челентано и његових „24.000 пољубаца”. Кустин филм беше уврштен у званичну селекцију филмског фестивала у Венецији. Командант касарне даде Кусти дозволу да оде на Венецијански фестивал – по „Златног лава”. Не знам да ли се Кустурица са „Златним лавом” вратио право у касарну и да ли је командант ове касарне захваљујући Кустуричином невиђеном успеху унапређен у виши чин. Све је могуће.
Корона је сад све закочила. Па и снимање нових филмова. Ваљда ће и та вакцина најзад да стигне, па да колективно одахнемо. А и да Куста опет заврне рукаве и лати се свог посла који му савршено иде од руке. Хоћемо ли, напокон, видети на филмском екрану „На Дрини ћуприју”, или је то и за највеће светске редитеље превелик филмски залогај? Гледао сам Кустин последњи филм „На млијечном путу” кад је тек изашао.
У париским биоскопима бејаше програмиран тек за крај јула. Прво што ми је прошло кроз главу: Који се то француски филмски дистрибутер досети па да Кустуричин „На млијечном путу” приказује по летњој врућини, кад нико жив не иде у биоскоп? Овај његов филм, руку на срце, није на нивоу највећих Кустуричиних филмова. Али га је, ваља признати, колико-толико спасла глумица Моника Белучи. Ни сад ми није јасно како је Куста успео нормално да барата филмском камером кад се у великом плану нађе расна италијанска лепотица Белучијева. Сигуран сам да би и великом Фелинију из Риминија рука зaдрхтала.
Шта би се тек десило италијанском Нину Манфредију, режисеру такође великог филма „Хлеб и чоколада”, могу само замислити.
Ђорђе Телебак/Политика