Не треба много да се гата која ће ријеч да буде проглашена за ријеч године.
Таква се увијек појави пред крај календарског љета да као језички клин зачини политичку чорбу.
Да сам у наслов ставио најозлоглашенију ријеч у години, највјероватније бих изгубио 80% читалаца, јер је короне свима преко главе.
Од марта наовамо, током фамозног Доба од короне, Србија је постала мртав коњ, како се на питање: Има ли посла? – изразио мој београдски таксиста. Посла нема, лични и државни дугови су све већи, земља гори а премијер се чешља.
Главни град по први пут није сигуран за оне који се питају да ли је Београд сигуран град. То стога што се широм-свијета-разапете-паукове-мреже (скраћено WWW), посебно преко друштвених мрежа могу да виде инострани држављани с блискоисточним теном како без повода шамарају старице, нападају дјевојке, па чак и отворено зајебавају српске полицајце. Србија им је дала прст али би да узму руку, као што то желе сабраћа им у Њемачкој, Француској и којекуде по европском западу.
У српску Скупштину само што још није ушао коњ, као министар.
Прије 102 године цијели је свијет био задивљен што је Србин никао из мора током Првог свјетског рата, с обале гдје цвјета лимун жут, и тако воскреснут из мертвих направио подвиг библијских размјера. Поново је ушао у своје земље, ослободивши и Србију, и Црну Гору, и ине географије.
Миљенко Смоје, за живота утемељен на обали веома, дивни Далматинац, у Велом мисту пише:
„Ča se sve u novoj 1919. godini dogodilo, sve je bilo novo, friško i dogodilo se po prvi put. Te zime pa je dobar snig, i to je bija prvi snig u našoj novoj državi SHS. Svi snigovi koji su dosad padali nad Splitom padali su nad tuđim Splitom, rimskim, bizantskim, mletačkim, ugarskim, francuskim, auštrijskim, a sada leprša, kuće i ulice pokriva srpski sneg. Grad je prvi put slavija srpski Badnjak.“
Град који никад нисан видија (зато ћа се увик кад мислин тамо одит, десиду нека усташка срања), славија је 1919. српски Бадњак.
Простор бивше Југославија био је одушевљен српским побједама умногоме зато што сами нису имали фаталистичку потребу за слободом.
Током историје, западна су браћа дебото доказала како размишљају у најмању руку чудно: задовољни су увијек када су под окупацијом, само да не дијеле слободу са Србима.
Данас се од Републике Србије одмичу сви дотични народи, као да смо кужни. Посебно откако су сазнали да земљу која се дрзнула да ратује контра Натоа треба трајно искључити из свих економских токова.
И би тако. Србија је данас мртав коњ.
Презадужен приде.
Када су чак и монтенегринске хијене схватиле да ће након рата из 1999. поражена Србија морати до конца да плаћа побједницима пенале тако што ће властитим парама субвенционисати стране фирме, и тако што ће Србија по све празнијој географији на дуг градити прескупе ауто-путеве који су заправо Нато-страде – модерни је Црногорац издао српство. И европеизирао се, као што се некад турчио или католичио. Опет се конвертовао, само да би на Обали лозоваче, како се поспрдно казује за Црну Гору, Монтенегрин живио боље.
Година 2020. ако је по цијелом свијету и била заражена корона-вирусом, у Црној је Гори била означена хералдичким литијским ходом.
Такав је упоран ход донио побједу 30. августа на парламентарним изборима. И док се политички рестлови Мила Ђукановића копрцају као капитални зубаци на удици, Запад је повлачећи узде успио да 50% српских гласова сведе на тек 25%, дарујући сваког из вјечите опозиције са тек по мало ресора у најави.
Највећи губитници избора у Црној Гори су Срби, у које је тако страсно политички био загледан цио регион.
Све удаљенија од Србије пуштене низ воду, Црна Гора планира да тек види како да се о свом забави јаду.
Презадуженост, смрт економске и туристичке богиње Сезоне 2020, клијање усташких такозваних комитских ћелија по градовима а пред Попис 2021. г, те интензивирано расељавања с рубних подручја у Подгорицу и на Приморје – чини Монтенегро веома поларизованом политичком географијом у којој никако да се састави влада. Једино рјешење било би у формирању Техничке владе с ограниченим мандатом, тј. владе састављене од експерата, која би послужила као бајпас док се политичари из до јуче три опозиционе коалиције коначно не договоре која ће то имена да замијене кадрове Техничке владе. Гинисовски губитници, лидери вјечите опозиције, људи из полупоцијепаног Демократског фронта, ликови који не би прешли цензус да није било хришћанског устанка у Црној Гори, никако да схвате што им казује Митрополит, што им казује мандатар, што им казује народ, а казују им иш. Но народ, мандатар и Митрополит, из угла лидера неприродне коалиције Срба, и Црногораца који су гласали за постојећи Устав и контра српског језика – никако да схвате да они знају како неће живјети вјечно и да ако сада не зајашу, по окончању Техничке владе никад неће.
Има једна лекција из историје и прекоморске географије која би сликовито могла да послужи у тумачењу овог парадокса. Иако је Бартоломео Дијас финалменте опловио рт Добре наде 1487. године, португалски га краљ није удостојио части (и богатства које уз именовање иде) да из другог пута открије Индију и Зачинска острва, него је послао Васка да Гаму да настави гдје је овај стао. Да Гама је 1498. пронашао поморски пут за Индију и учинио своју земљу поморском силом.
Сви знају, па и они који нису читали Андрића, да се „тамо негде у свету игра коцка и бије бој, и тамо се решава и судбина сваког од нас“.
Сви који гризу нокте конектовани на изворе доступних информација око тога шта се дешава на великој шаховског табли, зебу од геополитичког значаја америчких избора.
Као ималац максималне концентрације идентитета, знам да се у први мах неће знати ништа.
Ни да ли је Трамп побиједио, ни да ли је Бајден добар на изборима.
Чак ће се и по корона вирусу видјети да је планета Земља на дан америчких демократских избора о којима одлучују електорски гласови искочила из лежишта.
Ко год да побиједи, моја осјетила кажу да ће према нама да крене цунами.
У једној од опција, може да се настави терор с маскама, све мањим платама, све већим заглупљивањем свега становништва, нутритивним помијама, кршитељима Устава, премијерима и елитом у половима свих дугиних боја, обавезном вакцинацијом отровима и нано-ознакама, добровољним пристанком да поп може да буде свак, да се можеш вјенчати с рођеном мајком козом дрветом, да је дозвољено све што те уништава а забрањено све што те лијечи…
А ако побиједи друга пак опција, то значи да ћемо сви у рат. Да повратимо, уз многе жртве, нешто од добробити макар таквих институција као што је породични ручак недељом.
Какве су, с руком на срцу, шансе на страни човјека?
Ако се сви иза америчких избора од геополитичког значаја не претворимо у Црну Гору с почетка године 2020. и не кренемо с крстовима, литијским барјацима, нема нам, Европљанима и Америчанима спаса. Већ видим зацењене нво наташе кандић, соње бисерко, жене у црном и кесиће… како се кесе спрам предлога да се држимо крста, али тако ја, као човјек с максималном концентрацијом идентитета, мислим.
Никола Маловић/Печат