Када део мањинских посланика прича о систему, они замењују тезе, јер мањине у Србији имају права каква нигде у свету немају, каже Драгомир Анђелковић.
Још се никада није догодило да Савез војвођанских Мађара има потпредседника Скупштине Србије, истакао је недавно Иштван Пастор, лидер СВМ и председник Скупштине АП Војводина трећи пут заредом, изражавајући задовољство позицијама које је ова странка добила у органима власти после јунских избора. Осим Елвире Ковач из СВМ-а, међу шест потпредседника републичког парламента актуелног сазива је још један представник мањинске листе, Муамер Зукорлић, лидер бошњачке Странке правде и помирења. Ипак, као „звезда” парламента истакао се Шаип Камбери, председник једине опозиционе посланичке групе „Уједињена долина – СДА Санџака”, који критикује власт да је тоталитарна и да се лоше односи према Албанцима и уопште мањинама у Србији. Једна од већих замерки му је то што ниједна мањинска листа није добила министарско место у новој влади.
У међувремену, председник Србије Александар Вучић затражио је прошле недеље од Владе Србије да, осим за представнике СВМ-а као традиционалне коалиционе пратнере, обезбеди већи број места у државној администрацији на републичком и покрајинском нивоу за припадника других националних мањина. Апострофирао је Роме, Бошњаке, Хрвате и Албанце. За ове последње је рекао – ако се не може разговарати са онима који раде против своје земље, има Албанаца са којима се може разговарати о партиципацији у власти.
Са Кемберијем изгледа не може. Док је Вучић његовој листи нудио место државног секретара (што није прихваћено), у локалној власти у Бујановцу, одакле је Камбери, први пут после ових избора нема представника Срба, иако је СНС освојио 42 одсто гласова. Партије Албанаца су саме формирале владајућу већину, а то се недавно десило и у Прешеву, где је гласовима албанских одборника смењен заменик председника локалне скупштине, такође из СНС-а.
Када део мањинских посланика прича о систему – заправо замењују тезе, сматра политички аналитичар Драгомир Анђелковић. „Систем свакако треба да буде бољи, али то је пре свега питање већине. Као грађани Србије имају право да се баве и функционисањем система, али то је питање свих нас и то стварно нема никакве везе са мањинским правима. То што су неки од њих опозиција нема везе са мањинским правима. Ни неки њихови захтеви, који су, посебно код Албанаца, на граници сепаратизма, такође немају никакве везе с мањинским правима”, оцењује он.
Како каже, мањине у Србији имају права каква нигде у свету немају – језике у службеној употреби, основне школе, а неке мањине имају наставу у средњим школама и на факултетима на свом језику… „Тај ниво заштите мањинских права нигде у Европи не постоји као што је случај у Србији. То се најбоље види по ставу мађарске мањине и мађарске државе који стално истичу Србију као пример земље где Мађари имају сва права – а Мађари живе у низу држава”, истиче Анђелковић.
Напредњаци су на последњим изборима освојили апсолутну већину свуда осим у неколико мањих општина и партнери им нису неопходни. Ипак, СВМ има више државних секретара, значајне позиције у покрајинској влади, као и у Суботици и у другим локалним самоуправама у Војводини. У покрајинској влади су и представници Демократског савеза Хрвата у Војводини, на местима заменика и помоћника у неколико секретаријата, иако је ДСХВ на изборе изашао на опозиционој листи „Војвођански фронт”, коју је предводио ЛСВ. Зукорлићева СПП није до краја дефинисао однос према власти и тражиће „треће решење између власти и опозиције”, али свакако не делује толико незадовољно као што су то (и даље) представници Хрвата, који инсистирају на гарантованом месту у Народној скупштини Србије.
На питање „Политике” о могућности политичке заступљености националних мањина, Муамер Зукорлић каже да је уставни и законски оквир за партиципацију представника националних мањина у политичком животу Србије „солидан”. Неке детаље код изборног закона, како каже, треба унапредити (на пример, цензус за националне заједнице је снижен, али број потписа за предају изборне листе није, а требало би омогућити сличну олакшицу код формирања посланичких клубова, код којих је праг од пет посланика исти за све) и то би онда могао бити један веома добар законски оквир за учешће странака националних мањина у политичком животу. „У пракси, међутим, имамо нешто неповољнију ситуацију”, истиче лидер СПП-а и указује на раскорак између процента мањинског становништав у Србији и процента његове заступљености у парламенту. То ипак указује да постоји нека сметња да националне заједнице равноправно учествују у политичком животу, додаје он.
„Мислим да је ту у питању пракса и општи амбијент наслеђен од раније. Врло често неке велике странке имају значајан утицај на националне мањине, углавном из ускополитичких интереса. С друге стране је и осећај инфериорности код појединих националних мањина који такође утиче на слободан избор њихових представника у органе власти. Дакле, треба да дорадимо законску регулативу, али је још значајније да заједно радимо на општем амбијенту у коме ће се сви припадници мањинских заједница осећати грађанима првог реда у овој земљи”, истиче Зукорлић. И он каже да „није добро” што приликом формирања владе није било министарске позиције за представнике националних мањина, али је, како додаје, чуо и да Мађари нису били заинтересовани за то. „Ипак, иако влада није представнички већ извршни орган, ако имамо намеру да даље унапређујемо амбијент афирмације националних заједница, онда је и ово била једна добра шанса”, додаје Зукорлић.
Срђан Граовац, аналитичар из Центра за друштвену стабилност, сматра да је мањинама увек место уз власт и да је исправно и то што су напредњаци прихватили и представнике Хрвата, иако су били на листи са ЛСВ-ом. Како истиче, Србија је испунила највише стандарде када је у питању заштита права националних мањина, не само када је реч о регулативи, него и у пракси. И он за пример наводи мађарску заједницу у Србији, наводећи да је њеном положају доста допринело и то што је Мађарска много учинила на поправљању положаја српске мањине у тој земљи. На њиховом примеру показује колико је за мањине важно да странке које их представљају увек буду у власти, а СВМ је то био и пре и после 2012. године. „Док се воде преговори о власти, треба да се држе по страни, да не буду језичак на ваги и да тиме себе троше у политичкој борби. Кад нека опција обезбеди већину и без њих, онда треба да јој се приклоне”, каже Граовац.
На питање зашто Албанци, део Бошњака, па и Хрвати, никако не могу да буду задовољни ни приближно као Мађари, и Граовац и Анђелковић наводе да разлози немају везе са њиховим положајем националне мањине. Примера ради, ДСХВ је, редовно се сврставајући уз ДС или ЛСВ, изгубио идентитет као политичка опција која окупља Хрвате у Србији и навикао их је да гласају за ове две странке. Свесни тога, боје се да самостално изађу на изборе, иако су, сходно броју Хрвата по последњем попису, могли да освоје можда и четири мандата на последњим изборима. Зато им више одговара гарантовано место. „Наравно, то за собом повлачи темељну реформу нашег изборног законодавства, што захтева не само озбиљно промишљање будући да имамо више од 20 националних заједница, него и озбиљну сагласност унутар нашег политичког живота за тако нешто”, додаје Граовац.
Када је реч о Бошњацима, њихово незадовољство се не односи на стечена права и на оно што гарантују устав и закони, него на то што један део њихових представника тражи територијалну аутономију. „Можда не треба искључити могућност да неко на томе ради под утицајем споља”, указује Граовац. Анђелковић подсећа да су Бошњаци заступљени у власти на централном нивоу и указује да је Угљанин конкурент са другим бошњачким партијама. „Као што нису у неким периодима ни све српске партије које су у парламенту биле на власти, свакако се не може очекивати да буду ни све мањинске. Сада Угљанин то што је у опозицији представља као мањинско питање, што је манипулација, јер други Бошњаци јесу у власти. Да је и он у власти одједном би све било у реду”, каже Анђелковић.
Код Албанаца је тек специфична ситуација. Они са својим захтевима иду у крајности, поистовећују се са Косовом, наступају као адвокати Приштине и прилично су некооперативни, каже Анђелковић. Додаје да сама прича о „прешевској долини” представља политичку злоупотребу географије, јер такав термин никада није постојао. „Покушавају да изједначе свој статус са статусом Срба на КиМ , што је немогуће – они су мањина, док су Срби на КиМ конститутивни народ. Отуда Албанци сами себе гурају из власти, иначе би имали све могућности да учествују да хоће”, закључује он.
Зукорлић: Закон о националним саветима је изум ове земље
Одговарајући на питање коју би земљу или систем узео за пример на који Србија треба да се угледа, Муамер Зукорлић каже да нема неких богзна како развијених модела када су у питању националне заједнице, поготово оне сличне нашима у Србији. Не можемо, објашњава, користити искуства оних чије су мањине у ствари досељеници, јер Србија у значајној мери има аутохтоне заједнице, попут Бошњака, Албанаца, Мађара… „То нас тера да градимо свој модел. Мислим да је то и била оријентација не само сада него и раније и зато је Закон о националним саветима националних мањина изум ове земље. Немамо га у другим земљама. Иако уз одређене контроверзе, он представља велики искорак и то треба признати”, каже Зукорлић. Примећује да су се све земље бивше Југославије први пут после њеног распада суочиле са овим питањем, будући да је оно било сасвим другачије постављено и решено. Зато све оне граде свој модел. „Било би веома важно усвојити принцип – оно што желим својој мањини у другој земљи, даћу другим мањинама у својој земљи. Уколико кренемо од тог принципа који је и етички и правни, сигурно ћемо доћи до правих резултата”, каже лидер СПП-а.
Граовац: Тирана је једина адреса за разговоре о статусу албанске мањине
Говорећи о захтеву Албанаца везаном за статус, Срђан Граовац каже да је то нонсенс и најбољи показатељ да они овде служе као фактор уцењивања Србије када је у питању решавање статуса КиМ. „Они су буквално под контролом одређених структура у Приштини које преко њих врше додатни притисак на Владу Србије”, каже он и подсећа да Албанци уживају сва права као и све друге националне заједнице у Србији. Додаје да је потпуно погрешно повлачити паралелу између јужне српске покрајине и три општине које се налазе у саставу централне Србије, од којих само у Прешеву Албанци имају апсолутну већину. Граовац истиче: „Ако бисмо ишли на договор с неким око статуса албанске националне мањине, једина адреса би требало да буде Тирана. Али то им не иде у прилог јер би се онда отворило питање положаја Срба у Албанији, којима су чак и имена превођена на албански.”
Биљана Баковић/Политика