Обрадовао сам се твом ненаданом писму као мало чему у последње вријеме. Прво, мени, ако изузмемо рачуне и судске извршитеље, одавно више нико не пише. Поготово не ти и брат, јер ваше генерације су одавно дигле руке од писања и сву комуникацију свеле на пар штурих, језички неумивених и граматички накарадних реченица, колико их може стати у осредњу СМС поруку. Не замјерам вам, наравно, јер твоје се „перо“ природно разликује од мог таман колико и оно од ђедове „пернице“ којом је, прије осамдесетак година, умачући је у тиркизно мастило, калиграфским рукописом водио општинске дјеловоднике.
Рекох, обрадовало ме је твоје писмо али скоро толико и растужило и забринуло. Видим да превише примаш срцу ово што се дешава, ову беспризорну хајку којом нас, кевћући нам за трагом као острвљен чопор, гоне без престанка, претварајући овај државни казамат у нову Лелејску Гору.
И не само што те све ово доводи до очаја, него, видим, не разумијеш зашто је то тако, шта му је повод, и откуд та праисконска, каиновска мржња, којом су затровани они што кидишу? Чудиш се, трагаш за коријенима, спреман да то припишеш лудници овога времена, незнању свезнајуће ти генерације. И зато, морам да те већ на почетку разувјерим: није ово ваше, није само ни наше, старије је ово од свих нас скупа. Кидисали смо ми једни на друге и раније, заправо, кад боље размислим, хајка није никад ни престајала. Бивало је времена кад би се њено ојкање примирило, утишало и подмукло зашло под поњаве, а онда, попут прољећних бујица, нахрупило одасвуд, нанијело дрвље и камење, дигло муљ и заглибало до вратова.
Није, дакле, ово од јуче, трагови му залазе у мрчаве прошлих вјекова. И није дало да се као сви нормални народи свијета окупимо око неког стожера и ујединимо. Увијек је било „другачијих“ по идеји, по ставу, по слободоумљу, а док је год било таквих, били су мете у вријеме слободног лова. Данас су „другачији“ углавном Срби, овдашњи и они од преко, данас се јуриша на све што макар и у наслову има то обиљежје, данас су Срби у Црној Гори „Јевреји“ који су криви за све. Али, право да ти кажем, бити Србином овдје одавно значи бити, у најмању руку, сумњив. Уосталом, ти знаш да ја стално говорим „да је лако бити Србин, не би нас запало“!
Често се присјетим мог првог искуства са тим проклетством и првог сусрета са „снагом државе“ у којој је то било строго забрањено. Далеке 1974. године, као ђаци трећег разреда беранске Гимназије, пошли смо на „излет“ до имања Манастира Ђурђеви Ступови. Необуздана младост зачас је нашла начина да и ту имитацију од излета претвори у забавно поподне, у оквиру чега се нашла и, сиротињским ситнишем плаћена, флаша чачанске „шљивовице“.
Нас двадесетак на једну флашу… једва да нас је и по гутљај запао, али да ли због тога или нечег другог, враг ће га знати, неко је, док смо се враћали аеродромском пистом, запјевао „ој, војводо, Синђелићу“! Прихватили смо сви и, мада је то на све више личило него на увјежбани хор, чуло се, није да није. Чуло дотле да је, прије него смо се сјетили како иде трећа строфа, стигао „ландровер“ са ротационим свјетлима и сви смо се нашли у мемљивом и запишаном подруму беранске станице милиције.
Али, више и од зебње пред ситуацијом која нас је више плашила неразумијевањем него могућом репресијом, запрепастио ме је израз лица мог даљег рођака „по бабине линије“ који је, чувши да сам „доље“ узнезвијерен бануо међу нас. Да сам побио пола Берана, чини ми се да не би био више узрујан и бијесан.
– „Шта си то урадио, црни сине“? дрекнуо је, спреман да ми звекне једну васпитну шамарчину да сједнем на тур.
– „Ништа, ујаче“ – одговорио сам. „Само смо пјевали“!
– „Па зар од толико лијепих, наших, пјесама, изабрасте баш ту“, сипао је и киптио рођак, црвен у лицу као сам ђаво.
– Па, и ова је наша… заустио сам и истог часа се нашао на бетону а на лицу су ми горели трагови његове међеђе шапе.
– Чекај само да ти за ово сазнају отац и мајка, ово ће ти бити мало“! И ко зна докле би ме „ујак“ Мићко васпитавао да се тога часа станица милиције није заорила громким гласом „нашег Зике“ како смо од милоште звали разредног старјешину. Скоро бос и напола обучен, бануо је међу „плавце“, спреман да командира шчепа за гушу. Попустили су и пустили нас, а он нас је, у инат, све повео у хотел „Беране“ да на његовој чувеној тераси над Лимом, за нас гимназијалце строго забрањеној зони, попијемо по пиће.
Отац и мајка су за ту „авантуру“ сазнали и прије него сам се вратио на село. Мајка је, као и све мајке, плакала и кумила да се манем ћорава посла, а отац је ћутао и пушио свој „Ловћен“, тврдо паковање. А онда сам кроз колутове дима примијетио како му на уснама уоквиреним брковима титра благ осмијех.
Тога осмијеха сам се сјетио и петнаест година касније, када сам чланску књижицу СК бацио у крило извршном секретару ЦК СК Црне Горе, Иву Врбици, дубоко разочаран у све а нарочито у повод партијског састанка. Јер, мада је форма била другачија, суштина је остала иста: тамо гдје није прошао Синђелић, затварана су врата и браћи Србима са Космета. Бацио сам „партијску“ а она је мене „бацила“ у полицијски подрум десет година касније. Али, ни та „школа“ није ми помогла да схватим шта је било субверзивно у тој пјесми и зашто она није „наша“ ако је братска и ако смо род најрођенији?
Све сам ти ово испричао да схватиш како ови који данас „јуришају“ на спомен – таблу ослободиоцима Будве не чине то тек данас.
Они су само идеолошки сљедбеници и потомци оних који су сузама радосницама дочекали „црнокошуљаше“ Пирција Биролија као ослободиоце Цетиња и Црне Горе, а одјек њиховог поклича „е, вива, Монтенегро“ и данас звони црногорским трговима и џадама. За њих су будванска и остале табле писане ћирилицом, па и онај натпис на „Крњу“ и „Зеленку“, огледало које их неподмитљиво подсјећа да су једном издали коријен и раскопали ђедове гробове, и да сада, неутемељени, лелујају као трске на вјетру, повијајући се тамо и овамо, од „натоа“ до недрага, илити Предрага, оног сивог сокола са Сињајевине.
Зато се не једи, они су прије за жаљење јер су без игдје икога свога и зато им је Столтенберг брат од стрица а „господар“ и отац и мајка. Ми, који знамо ко смо и од кога смо, знамо и шта нам је чинити. Кад боље размислиш и мало охладиш главу, видјећеш да је једноставно: ићи право, ходати усправно и пазити на чистоту душе. Јер, тешко ономе коме је отровом испуњена. Прије или касније, појешће саму себе. А таблу у Будви и да скину и да је прекрију, не могу избрисати јер она је и на небу, небу за њих недостижном, записана још Његошевим пером. Зато не брини, и ово ће проћи. И пиши, „знам да је гужва и да нећеш стићи, али пиши… „! У овој дивљини и овој самоћи, твоје писмо је зрак сунца што се прелама кроз кристале прве новембарске слане.
Емило Лабудовић/ИН4С