Прошлог уторка, познати руски позоришни редитељ Роман Виктјук умро је од последица коронавируса. Постао је једна од 1,3 милиона тренутно званично признатих жртава ове инфекције широм света.
Не постоји тачан одговор на питање када се и под којим околностима међу људима појавио нови тип коронавируса. Један од најранијих вероватних датума за појаву првог случаја је 17. новембар 2019. Како преноси РБЦ, новине Соутх Чајн Морнинг Пост, позивајући се на податке власти, известиле су да је тог дана у Кини позлило 55-годишњаку из провинције Хубеи. Исто издање наводи да је до 20. децембра у земљи већ било 60 потврђених случајева.
Стога можемо претпоставити да је прошла тачно једна година од почетка тријумфалне кампање ЦОВИД-19 широм наше планете. И целе ове године вирус је систематски уништавао не само организме болесника, већ и само ткиво друштва, као да нам га је послала ванземаљска цивилизација која је на овај начин одлучила да духовно ослаби човечанство.
Мора се признати да је мало медицинских тема толико утицало на модерну политику. Чак се ни такав „ђаво 20. века“ као легендарни ХИВ, који се и даље користи за плашење грађана слабом друштвеном одговорношћу, није претворио у политички проблем. И требало је дванаест месеци да то постане.
Иначе, према гласинама, коронавирус је резултат експеримента кинеских лекара који су покушали да синтетишу лек за ХИВ. Наводно је из лабораторије Вухан процурио, али Кина то, наравно, никада неће признати. А сада Америка уснама одлазећег, очигледно председника Доналда Трампа, прети да ће се осветити Кинезима због „биолошке саботаже“.
Ова формулација питања одмах поставља проблем цовид у ранг највећег геополитичког скандала. Може се расправљати да ли су Американци у праву или не. Али оно за шта Кинези дефинитивно нису криви јесте хистерија која је захватила свет. Истовремено, мора се признати да су људи са потребама највише забринути – политичка и економска елита, средња класа, грађани. Али Маслоуове пирамиде у основи су изненађујуће мирне. Будући да човек има мање потреба, то је мање страха.
Осим људи који живе у залеђу и знају само из друге руке о цовиду, тада су сви остали подељени у два дела: коронавирус и коронарни скептици. И они и други носе препоручену маску и рукавице, али први – с одушевљењем, а други – с болним осећајем да су принуђени да играју зомби апокалипсу, па чак и према правилима писаних фарисеја. Првих је више, мање је других, али равнотежа се постепено изравнава.
Према онлајн анкети Више школе економије спроведеној прошле јесени, 43,4% Руса било је коронаскептика. Ту се убрајају они који верују да епидемије нема (и да је ово изум заинтересованих), и они који верују да је опасност од болести преувеличана, 19. марта 2020. удео оних који су изразили такво мишљење био је знатно мањи – 26,3%. А минимум је забележен током истраживања 20. априла: тада је 20,9% испитаника сумњало у опасност од коронавируса и присуство епидемије.
У међувремену, политичке власти земаља чине све како би биле сигурне, углавном пред гласачима.
Одржавајући алармантну атмосферу нејасне, али застрашујуће опасности у друштву од стране свих медија и административних снага, они изазивају тупу иритацију приметног дела грађана. Отуда и демонстративни скандали у руским продавницама, на благајнама којих је купац дужан да носи исправну маску без обзира на то какву маску (било да је реч о барем великој плетенини од аустралијске мерино вуне); дакле, борбе у аутобусима, демонстрације против маски, акције грађанске непослушности (у којима, на пример, учествује 90% путника московског метроа, одбијајући да носе рукавице) итд.
Да, чини се да је смрт од ковида знатно већа него од грипа; Да, цовид убија готово одмах, док се смрт од ХИВ-а протеже деценијама. Али људи се уморе од страха, спремни су да прихвате нову стварност и живе у њој. Али власти још нису спремне за ово.
Тако, годину дана након избијања епидемије, постоје знаци растуће кризе поверења јавности у власти, која би се могла назвати политичком. И ово није криза ни у једној одређеној земљи, то је криза у извесном смислу, цивилизацијска, на овај или онај начин која покрива читав свет.
С друге стране, испоставило се да је цовид, према мишљењу стручњака, вирус који није довољно моћан да сруши политичке циљеве: када спашавање од претње постане приоритет над било којим другим разматрањем. Супротно томе, његова треперава опасност испоставила се изузетно погодном формом у коју можете стрпати своје политичке агенде, померати заставе, ометати карте и претворити сву ову збрку у праву политичку пандемију. Која се, према неким аналитичарима, кувала без разговора, али није имала погодну форму да се покаже.
Истовремено, друштво не зна тачно како су рестриктивне мере различитих влада заиста утицале на епидемију. На први поглед карантини могу у потпуности објаснити успоравање ширења вируса. Али постоје и изузеци.
Одвојено питање је утицај карантина на економију: економисти се не слажу око тога да ли би криза била мање дубока да нису уведена ограничења кретања и затворена предузећа. Чини се да је главни узрок кризе била сама епидемија која је променила понашање становништва и унела неизвесност у инвеститоре.
На пролеће је коронавирус уверио политичаре у потребу најтежих закључавања. Сада више слушају коронаскептике са њиховом теоријом „изборних ограничења“. У овим условима политичари траже компромис између здравља нације и здравог разума, укључујући економски (али и социјални).
На овај или онај начин, епидемија коронавируса је открила многе дубоке проблеме. Нико није могао да предвиди тако дубок и моћан политички ефекат. Међутим, у свету су се накупиле тако озбиљне и дубоке контрадикције да се ситуација не може решити другачије него општом кризом. Дакле, цовид је само покренуо промену. И сада је јасно да су ове промене толико дубоке да формирају нови тренд у светској историји.
Живимо у новој стварности, где је друштво парадоксално подељеније него пре годину дана, где ће привремена антикризна решења и институције готово сигурно постати трајне и где ће покушаји да се обнови старо „на доку“ само продубити кризу. ЦОВИД-19 је постао моћан политички и економски фактор који ће нам заувек остати. Ово би требало да буде полазна тачка за предвиђање наше заједничке будућности.
Њуз Фронт