Као и обично кад нека ријетка личност оде са овога свијета, у народу остаје трајни дојам да нас није ни напустила. Тако трају сјећања и на митрополита Амфилохија, у знак чега нећу заборавити и један неуобичајени, блистави људски коментар неког анонимног пратиоца једног портала: „Нијесам се слагао с неким изјавама митрополита, али га и на дан његовог упокојења цијеним, и лично жалим за њим.“
Можда је ова изјава једна од најљепших међу стотинама које сам чуо или прочитао поводом смрти Његовог високопреосвештенства. Сама ситуација да те поштује неко, ко се с тобом у нечему и не слаже, представља врх црногорског поимања примјера чојства. А управо то представља и непосредан доказ да је Марко Миљанов и даље жив и присутан у нашим срцима и његовој Црној Гори.
Постоји и она, срећом, занемарљива, нецрногорска страна Црне Горе, коју заговарају аутори несувислих изјава, међу којима, за велико чудо, постоје чак и даме, којима је одлазак Његовог високопреосвештенства у вјечност послужио за саморекламирање, прикупљање јефтиних поена за неки посао, функцију…
Животни пут Митрополита Амфилохија снажно подсјећа на животни пут руског великана, Ломоносова (1711-1765), који је рођен на сјеверу Русије, у породици сељака, па жеђ за знањем код њега била јача од свега, па се прикључио једном каравану, стигао у Москву, уписао се у школу за племићку дјецу, засјенио и ђаке и професоре, па је послат у Санкт Петербург, затим у Њемачку, а, по повратку у Русију, стекао славу као научник, али и пјесник, покренуо изградњу Московског државног универзитета, који је касније и понио његово име. А био је и знаменит пјесник, лингвиста…
Ломоносов је рођен на сјеверу Русије, а Митрополит Амфилохије на сјеверу Црне Горе. Прва знања такође је стекао на селу, а потом, слично руском великану, и сам кренуо у свијет, богословију завршио у Београду, напоредо студирао и класичну филологију, па, као и Ломоносов, кренуо даље. Из Београда, жељан знања и вјере запутио се на постдипломске студије у Берн, па у Рим, па Атину. Потом је предавао на Православном институту Св. Сергија у Паризу, па се вратио у Београд гдје је на Богословском факултету био редовни професор и декан.
Као велики интелектуалац и духовник, Митрополит је у Црној Гори снажно покретао обнову цркава и манастира, покренуо гласило Митрополије „Светигора“, издавачку дјелатност, Радио „Светигора“, бавио се есејистиком и преводилаштвом, добитник је и угледног признања УКЦГ у Црној Гори, „Марко Миљанов“ за 2017. за књигу „Свети Петар ИИ Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац“.
Докторате хонорис цауса примио је у Москви, Минску, Паризу и Санкт Петербургу. И, како то само живот пише, подвижник Митрополит Амфилохије, својим животним путевима налик руском великану, Ломоносову, године 2001. је од стране Руске Федерације примио Орден Ломоносова!
Митрополит бијаше и полиглота: говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски. За живота је снажно иницирао изградњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје је сахрањен у крипти, након што је на крају свог физичког бивствовања снажно допринио да нам проведри више Горе Црне…
Остаје упамћен и као човјек невјероватне меморије, који је у свом сјећању баштинио небројене детаље из прошлих времена, због којих је многе људе остављао без ријечи, па и аутора ових редова:
Кад сам на Медуну својевремено примао награду „Марко Миљанов“ за књигу драма „Један дан са фамилијом Киш“, бијаше присутан и наш Митрополит и књижевник.
У жељи да га и као пјесник испоштујем, током поздравне ријечи прочитао сам и једну своју пјесму посвећену управо Њему, а након церемоније Митрополит у једном трену стајаше окружен вјерницима и поштоваоцима, жељним да чују Његову живу ријеч.
Међутим, у сред разговора у групи, Митрополит се наједном окренуо, угледао ме и гласно казао: „Зашто стојите, добитниче награде, Копривица, подаље од ових људи, приђите ближе, немојте се од нас туђити…“
Тад сам пришао, пољубио га и рекао да не желим да сметам, а он је пред свима казао: „И треба да нам приђете, тим прије што се зна колико је братство Копривица дало духовника. А и лично сам добро познавао Вашег рођеног стрица Николу, духовника Серафима, игумана манастира Будисавци у Клини код Пећи, којем је опијело држао нико други до Његова светост патријарх Павле.“
Остао сам без ријечи, дубоко ганут… Неких давних година породично сам посјећивао манастир Будисавци, сретао свог стрица, а моја сестра Нада и данас чува писма која је добијала од тог нашег најближег рођака, духовника. Митрополит Амфилохије је знао и податке из историје мог породичног стабла, био је прави свезнадар, у свом уму баштинио океан добрих мисли и жеља свим људима и народима, и чувао драгоцјена сјећања. Црна Гора ће га вјечно памтити, и током вјекова засигурно још више цијенити и поштовати.
Драган Копривица/ИН4С