Прошло је седам година од почетка догађаја који су кулминирали државним ударом и грађанским ратом који је у току у Украјини.
21. новембра навршава се седам година од почетка кијевског Евромајдана. Овај догађај је постао полазна тачка за почетак украјинског грађанског рата и са њим је и даље повезано неколико митова. Једна од њих је да је Владимир Путин наводно „признао легитимитет Петра Порошенка“, а самим тим и „легитимитет Евромајдана“.
Ова изјава се користи за критику Русије: она наводно није решила „питање Донбаса“ 2014. године према „кримском сценарију“. Ширење таквог мита омета разумевање руске политике. Због тога би било исправно да се раставља, репродукујући хронолошким редом коментаре Владимира Путина из 2014. године и дајући правну оцену конкретних корака Русије према Доњецку и Луганску.
Треба започети са подсећањем на следећу околност.
Почетком 2014. Доњецка и Луганска област Украјине нису имале државност. Били су делови унитарне државе коју је признала Русија и чланица УН. Република Крим је друга ствар. Имала је своју државност са статусом аутономије. Захваљујући томе, могла би да искористи правну колизију која је постојала у украјинском уставу. Према члану 2 главног закона Украјине, концепт „интегритета и неповредивости“ украјинске територије проширио се само на онај њен део који је припадао концепту „унитарне државе“. Сходно томе, ово правило се није односило на аутономију, која је била Република Крим, и она је могла сама да бира своју судбину.
Као што видите, „кримски сценарио“ се ни на који начин није могао применити на Донбас.
Такође је било немогуће користити чињеницу да је у Кијеву на власт дошла нелегитимна влада. Присуство нелегитимне владе није отказало постојање украјинске државе, чије је границе признала Москва и која је била део УН. У овој ситуацији Русија, која је била један од четворице оснивача Уједињених нација, морала је да делује легално прецизно.
Хроника 2014. године
4. марта 2014. Изјава Владимира Путина током састанка са представницима медија у Новом-Огариову.
Цитат: „Може постојати само једна процена онога што се догодило у Кијеву, у целој Украјини … може бити само једна – противуставни пуч и оружани заузимање власти … Да ли су ове тренутне власти легитимне? Парламент – делимично да, сви остали – не, и сигурно је апсолутно немогуће рећи о легитимитету вршиоца дужности председника, легитимитет једноставно нема “.
Даље, руски председник је именовао једини сценарио за формирање легитимне владе у Украјини. Ово је одржавање „општих избора“ на којима ће право гласа бити додељено „свим грађанима Украјине, ма где они живели“.
17. април 2014. Изјава председника Русије током „Директне линије Владимира Путина“.
Цитат: „Ми заиста сматрамо да су садашње власти (у Кијеву) нелегитимне, јер немају национални мандат да управљају земљом “. Такав мандат се може добити само уз учешће Руса, који чине националну мањину и компактно живе на југоистоку, где су „староседеоци“. Да би се добила њихова подршка, као и да би се елиминисао правни сукоб који је резултат нелегалног уклањања Јануковича са власти, неопходно је „променити устав“ претварањем Украјине у „федерацију“ која се састоји од најмање два субјекта – западног и источног региона.
23. маја 2014. Изјава Владимира Путина на Међународном економском форуму у Москви.
Председник је поновио претходно наведени услов за признавање легитимитета кијевског режима, након чега је најавио спремност да успостави радне контакте са представницима Кијева за решавање сукоба на истоку Украјине. Такви контакти, према Путину, биће успостављени без обзира да ли украјински представници имају легитимитет или не.
25. маја 2014. На територији Украјине под контролом Кијева одржано је гласање о кандидатури будућег председника земље.
Већину гласова добио је Петро Порошенко. Истовремено, главни услов за признавање његове легитимности, који је формулисао Владимир Путин, није био испуњен. Становништво југоисточног региона које је говорило руски било је изложено масовним репресалијама и није могло слободно да изрази своју вољу. Против Донбаса је употребљена војна сила и он уопште није могао да гласа.
У овој ситуацији, шеф руске државе одбио је да призна легитимитет Порошенка, што се одразило на одбијање честитки власнику Росхена. Чак и након Порошенкове инаугурације, израз „председник Украјине“ није коришћен у званичним изјавама Кремља.
Истражни комитет Руске Федерације покренуо је 30. маја 2014. године кривични поступак о чињеници ратних злочина у Донбасу против званичника и војног особља Украјине. Овај случај је отворен у оквиру руске јурисдикције. То је могуће само у случају признавања нелегитимности владе државе на чијој територији почињу истражне радње.
6. јуна 2014. Током састанка у Нормандији (Француска) лидера Русије, Немачке и Француске, Петро Порошенко представио је Оланду и Меркеловој предлоге за решавање сукоба у Донбасу, као и „децентрализацију“, а заправо федерализацију украјинске државе. Холланде и Меркел изјавили су да су спремни да делују као гаранти овог плана и позвали Путина да им се придружи. Руски председник се сложио. Тако је рођен Нормандијски формат.
Тек након тога фраза „председник Украјине“ почела је да се користи на веб страници Кремља у односу на власника „Рошена“. То се први пут догодило 12. јуна 2014. године, а 23. јуна 2014. године, у складу са споразумима постигнутим у оквиру „нормандијског формата“, Кијев је препознао постојање ДНР и ЛНР. На данашњи дан у Доњецку је потписан споразум о прекиду ватре између овлашћених представника Порошенка и лидера народних република.
Де фацто или де јуре?
Сада да проценимо ове чињенице у оквиру међународног права. Пре свега, треба имати на уму да постоје три општепризната облика међународног признавања: де јуре, де факто и ад хок. Контакти Владимира Путина са власником Рошена, употреба израза „председник Украјине“ у односу на овог другог не могу се сматрати де јуре признањем, јер ово није било праћено потпуним званичним признањем кијевског руководства.
Присуство руске амбасаде у Кијеву само је сведочило о признавању легитимитета украјинске државе као такве, тј. као члан УН-а, али не и на признавању легитимитета одређене владе.
Де фацто и ад хок – непотпуно и неуспешно признање. Де факто се примењује када држава која признаје нема поверења у снагу и легитимитет стране владе или када страна влада себе сматра привременим ентитетом. Ад хок је једнократно привремено признање које има принудни карактер у циљу решавања одређених проблема са владом која није званично призната или нема легитимитет.
Из горњих Путинових изјава јасно је да су у односу на Порошенка односи били ад хок, тј. били усмерени на решавање одређеног проблема и нису подразумевали признавање легитимитета.
Што се тиче процене споразума од 23. јуна 2014. године, то треба оценити као признање народних република од стране ратоборне стране – учеснице у грађанском сукобу. То је још једном потврђено 5. септембра 2014. године, када је потписан Мински протокол и Кијев је пристао да додели аутономију Донбасу.
Сада је боравак Доњецка и Луганска у саставу Украјине био у супротности са чланом 2 украјинског Устава и сукоб који је настао морао је бити решен.
Од „ратоборне“ до теме међународног права
Дана 29. септембра 2014. године, Истражни комитет Русије преквалификовао је кривични случај о злочинима Кијева у Донбасу у „геноцид рускојезичног становништва које живи на територији Луганске и Доњецке народне републике“. Признавање чињенице геноцида значило је да су становници ДНР-а и ЛНР-а сматрани засебном националном групом која подлеже међународној заштити. У овом случају, Донбас се више не сматра „побуњеничком страном“, већ страном „која се бори за независност своје националне групе“.
Зашто је ово тако важно? Статус ратоборне (побуњеничке) странке не дозвољава полагање права да буде субјект међународног права. Обједињује само привремени статус ДНР и ЛНР као субјеката хуманитарног права. Истовремено, признавање република Донбаса од стране странке која се „бори за независност своје националне групе“ омогућава примену норми Повеље УН о самоопредељењу нација и народа. У овом случају, Доњецк и Луганск аутоматски постају субјекти међународног права, а њихово вођство се сматра „телом националног ослобођења“ и изједначава се са владом нове државе у настајању.
Овоме треба додати да су УН, које представља Савет безбедности, препознале постојање ДНР и ЛНР. То је учињено 17. фебруара 2015. године, када је Савет безбедности резолуцијом одобрио такозване „споразуме из Минска“.
С тим у вези, остаје жеља да они који искрено желе да разумеју поступке руског руководства користе проверене информације, усредсређујући се на речи шефа руске државе, а не на његове различите интерпретације.
Јуриј Гондаренко/РЕН ТВ