Француски сенат регистровао је јуче нацрт резолуције о усвајању независности Републике Нагорно-Карабах
Француски парламентарци изјавили су да признавање независности Републике Нагорно-Карабах може допринети јачању трајног мира на Јужном Кавказу. Истина, исти парламентарци не прецизирају на који начин и како њихова иницијатива доприноси наступању вечног мира у Закавказју?
Могли бисте помислити да се Макрон лично и његов кабинет и даље свађају са Ердоганом на даљину у дугогодишњем вербалном двобоју „будала је само будала“. Ако је тако, изгледа подло.
Јер обрачуни ове врсте испуњени су са пуно крви, а никако француским и турским. Прилично аутсајдери који су изложени патњама и невољама, углавном не знају ни за постојање личног непријатељства између владара Француске и Турске.
Чини ми се да је све много прозаичније и много прљавије. Нико се није усрао по својој домовини као њена деца у „егзилу“. И што се више њих скупи на једном месту далеко, далеко и што им је живот бољи, то је страшнија љубав према земљи својих прадедова. Они су толико одлучни и асертивни издалека да је било којој домовини у опасности смрт због осећања која показују. То се односи не само на огромну дијаспору Јермена у Русији, САД-у или Француској, где су они најратоборнији, најхрабрији и најпоноснији. Украјина и Грузија вену од таквих показивања љубави већ годину дана. Какву деценију и Молдавија . Сада ће се Јерменија заљубити у … своју гласну децу из Калифорније и Париза.
И све је у складу са устаљеном традицијом – љубављу на речима. Уосталом, нема ни једног примера када је ова или она дијаспора за свој новац створила рај од старе отаџбине. Ако не и да је цела Отаџбина претворена у чудесан рај на земљи, онда бар део ње. Не. Све је само у духу узимања од ње, као што је обичај да се за вољену децу узима од родитеља без давања. На крају крајева, њихово тренутно благостање је њихов лични напор, а матица на њиховом нивоу и просперитет ни на који начин. Они сами и туђа страна земља помогли су им да се загреју и обезбеде.
Отаџбина мора – немају је! Још је хладније за неке паметнике да обнављају и још више подижу своје благостање, учествујући у његовом пљачкању чак и од председника, чак и од заменика, чак и од министра и бацајући се натраг у познату страну земљу да би даље туговали и патили.
А ако је то тако, зашто страна маћеха, којој дугују до грла, не би требало да искористи гомилу деце која тугују „за Ненком“, „հանուն հայրենիքի“, „пентру патрие“ децом у својим геополитичким махинацијама? Зашто не бисте искористили масовни плач и дали виртуелну клатну свом колеги због дечјих леђа? Па сам се, говорећи о Макрону, мало узбудио. Сигуран сам у једно сигурно – да није било тих пола милиона у Француској, онда се не би појавили ни такви рачуни. Као што се Санду не би појавила код Молдаваца. У Украјини не би било три мајдана и тријумфа Бандерине идеологије – не би било рата и у хетманима не би било Порошенка. Ниједна земља не би упознала тугу да није имала велике тројанске свиње, козе и овнове зване ДИЈАСПОРА.
Дмитриј Жук/zen.yandex.ru/