Након представљења у Господу Светога Оца наше Цркве, Светога Саве Немањића, а и мало прије тога, искључивим Божијим промислом и вољом Светога Саве, на чело наше Цркве ступа Свети Арсеније, у народу и данас познат као Сремац! Мада, има полемика, да ли је био родом са страна крајишких, поморских земаља српских, или потомак морнара Паноније.
По предању, скрушени монах жички, Свети Арсеније Сремац, тако је био засјењен светошћу личности Светога Саве Српскога, да је тако био благодаран Господу и Светитељу да пошто је ступио на свети трон српске цркве, све је убудуће радио у увјерењу и из увјерења да све што је Свети Сава урадио прије њега је савршено и да свему томе не треба никакве исправке, само испуњења. Свети Сава је Цркви својој оставио све у беспрекорном облику и поретку! Видјевши Господ ову простосрдачност Арсенијеву, украсио Га је и наградио многим другим Даровима, те данас му приступамо као Чудотворцу, Исцјелитељу и ждребаоничкоме сабиратељу!
Остати као насљедник великог, Богомнадахнутога претходника, бити војвода након Карађорђа бесмртнога, пјесник након Његоша Цетињскога Пустињака и Ловћенскога Тајновидца, бити патријарх након Светога Преподобнога Патријарха Српскога Павла, није лако. Прво, вјерни народ је поистовјетио Његову митру и камилавку са Његовом непоновљивом личношћу и Његовим непоновљивим карактером. Друго, и клир и државна бирократија су имали своје мегаломанске захтијеве и очекивања које је диктирало „бурно историјско жилиште“! А патријарх Иринеј је имао свој пут, своју мисију и свој Крст! Као презрео и преискусан епископ, ступио је на Свету Столицу својих светих претходника и није покушавао да буде као нико до тада, већ да свједочи оно што је Он и што је Господ наш!
Црква је свих ових година била на удару профанога, баналнога, духа дневнога странчарења и политичарења, злодуха овога свијета, а Његова Светост, патријарх Иринеј је остао на достојанственим висинама Скромности, Уздржаности, Помирења и Сабрања! Под Његовом круном и Омофором Светога Владике Амфилохија и молитвом Светитеља Светородне Лозе Петровића, сабрао се био у наше дане сав православни народ Балкана у древној Диоклиској епархији и примио Благослов од Патријарха који нас оставља у Миру и, надајмо се, истинској слози која нам отвара Нову историјску страницу! Његово житије, од Чачка, преко Призрена, Атине, Острога, до Ниша и Патријаршије, свједочи о једном времену и једној вјечносној Констати у њему. О постојаности и несаломивости наше Мајке Цркве која стоји на Камену и коју „паклена врата неће надвладати“!
Свети Патријарси Српски, молите Бога за нас!!!
Богић И. Булатовић/ИН4С