Нацрт закона о одмаздним мерама против страних интернет платформи које ограничавају приступ руским медијима је дуго очекивана мера, која ће, можда, некако ограничити раширену цензуру којој смо све више сведоци у вези са садржајем из Русије.
Заиста, понекад управо та цензура достигне тачку потпуног апсурда. Пре неки дан ми је био потребан видео снимак који је снимио удар руских крстарећих ракета на положаје ИС * у Сирији. Али! Не можете без одобрења погледати видео запис објављен на званичном каналу Министарства одбране Руске Федерације. Јер (цитирам) „можда није прихватљив за неке кориснике“.
Оставит ћу питање ко и из којег разлога може бити погођена војном операцијом уништавања терориста. Као што ме неће ни занимати зашто су цензори на Јутјуб-у толико нервозни због садржаја из Русије. Питања су реторичка. А одговори су очигледни. Штавише, постали су очигледни не јуче, па чак ни пре годину дана. Али дуго смо покушавали да решимо проблем на пријатељски начин. Питали су, звали, објашњавали и чак се бунили. Али од тога је било мало смисла. Напротив, што је наше огорчење било гласније, цензура је постајала све оштрија.
Али чаша стрпљења није без дна. И коначно је дошао тренутак када је Русија почела да прелази са речи на дела.
Према новом закону, уколико буду усвојени, стране веб странице које послују у Русији биће кажњене или чак блокиране ако блокирају приступ материјалима из руских медија кршећи усвојено законодавство. Док се иницијатива разматра, Роскомнадзор ће припремити предлоге Управног закона о утврђивању одређених износа новчаних казни за дела цензуре.
Наравно, нису сви импресионирани иницијативом. Критикују је пре свега они којима су исти ти страни сајтови главна сцена, на којима се већ дуже време баве отвореним антируским активностима и са распродатим људима, и којима ће губитак управо ових сајтова бити крај каријере блогера који себе замишљају као политичаре. Управо је ова категорија већ започела кампању за дискредитацију закона и већ уводи незреле умове мантру о следећој фази руске трансформације у Северну Кореју и наводном кршењу права грађана на приступ медијима.
Међутим, с обзиром на то да су власници истог Гугл-а врло практични људи, вероватно су већ израчунали губитке које ће добити ако се примене мере предложене у закону. Не ради се чак ни о новчаним казнама, већ о чињеници да ће чак и делимично блокирање или успоравање саобраћаја (у крајњем случају) значајно утицати на њихов приход примљен од постављања исте рекламе.
Дакле, постоји нада да ћемо коначно престати да будемо сведоци неразумног блокирања руских ресурса и руског садржаја.
Међутим, ово није панацеја. Паралелно са изградњом нове линије односа са иностраним Интернет платформама, морамо озбиљно приступити стварању и развоју сопствене. Јер у овој области је замена увоза такође од виталног значаја за нас. И треба јако дуго.
У контексту хибридних информационих ратова, у којима двоминутни видео може да зада ударац не мање снажан од салве крстарећих ракета, немамо право да зависимо од других. Штавише, од оних који очигледно не осећају симпатије према нама и могу тренутно да нам блокирају приступ сопственој публици.
Ко поседује информације, тај поседује и свет. Данас је, узимајући у обзир тренутну реалност и искуство последње деценије, овај Ротшилдов афоризам донекле трансформисан: „Онај ко регулише приступ информацијама, тај поседује свет“.
Слажете се, ово је врло добар разлог да се озбиљно схвати питање недостатка квалитетне платформе алтернативне Јутјуб-у у нашој земљи, укључујући и оквире наше националне безбедности.
Јулија Витјазова/РТ