Рођење новог Крима

Напомена уредника: Овај текст није прошао западну цензуру, због чега је његов аутор, писац, публициста, проруски активиста југоистока Украјине Дмитриј Дзиговбродски блокиран на америчкој Фејсбук платформи.

2391924 07.03.2014 Участники митинга – концерта „Мы вместе!“ в поддержку жителей Крыма на Васильевском спуске Москвы. Максим Блинов/РИА Новости

Ноћ тера на размишљања.

Рождение нового Крыма

Рождение нового Крыма

Зашто сам устао крајем јануара, када сам отишао у Кијев и схватио да је тамо све готово, онда сам се вратио у Дњепропетровск (не Дњепар, већ Дњепропетровск), и схватио да нас је руководство издало. Замислите слику – СБУ се забарикадирао, на прозорима су вреће са песком, на крову су два ПКМ-а и један велики калибар – а управа је издала. Према Дивововом заплету „Кулинг“, официри СБУ морали су да оду до руководства, стрељају га на лицу места, уведу ванредно стање … Али испоставило се шта се догодило. Украјинац без језика је попут бурета без дна.

А онда сам јурнуо на Крим – тамо су се, према гласинама, још увек држали. А онда су обични официри СБУ ошамарили другове-шефове, јер је потчињавање бандеровском Кијеву рефлекс гега и немогућност да се деца погледају у очи.

Да будем искрен, сада ће звучати смешно, али путовао сам возом од Дњепропетровска до Севастопоља – и нисам знао ко ће ме дочекати.

Или затвор од 8 година или наша деца.Тада ми ништа није било јасно. А онда смо изашли из воза ја и козаци.

Мислим да су полудели онако како сам навалио на њих. Као у анегдоти о Брежњеву: „Не знам какав је, као политичар, али знамо како воли.“
Јер је СВОЈ.

СВОЈ

И нисам више сумњао да ће ослободити Крим.

Сећам се оне ноћи када смо мој пријатељ и ја из Личишчанска (Љошка, здраво!) По мојем налогу попили сиви пинот Аи Данил. И десетине црних полутихих хеликоптера прешло је преко нас.

„Све је почело“, дахне Љошка. Заиста је почело. Да бисте разумели, имали смо исте сензације као и белогардејци када је Црвена армија заузела Крим. Није било где да се повучем, а ја нисам желео. И видео сам шта Мајдановци раде са нашима. Захваљујући свом учитељу украјинског у школи и златној медаљи, говорио сам најчистијим полтавским дијалектом, који сам мрзео свим влакнима душе, попут своје породице. Због тога се у Кијеву лако уклапам у било коју групу „мирних“ демонстраната – чак и у студенте, чак и у „правосеке“, чак и у присталице Корчинског. Штета је што нисам имао ИМИ Мицро Узи (мада шта би он одлучио). И успео сам да обиђем многа места на Мајдану како бих био сигуран да тамо неће деловати Христове речи – већ само бацачи пламена, алигатори и тепих бомбе.

И родио се још један Крим. Где су ми се крила ширила иза леђа. Где је 50 људи из „Десног сектора“ * изашло са моткама на Трг Накхимов – а половина Севастопоља их је јурила. А онда је зажалила да сви нису добили бар један „Правосек“. За досадно. И желео сам да узвратим за Кијев, Дњепропетровск, Одесу, Харков.
И урадили смо све тачно, тачно и тачно. И они су водили кампању, објашњавали да ће се оружане снаге Украјине плашити да заљуљају чамац, да могу безбедно да иду да гласају, да за то више неће бити „возова пријатељства“ – биће споразумно згњечени са „Литице“ на превлаци.
Да се ​​Крим  коначно вратио кући.
Кући.

Кад бисте само знали како слатко и смирено звучи ова реч „дом“.
Још се сећам овог пролећа. И свим срцем захвалан сам онима који су били тамо. Кога знам, кога не знам, кога не бих смео да знам.

Хвала браћо.

Дмитриј Дзиговбродски/Њуз Фронт