Напомена уредника: Овај текст није прошао западну цензуру, због чега је његов аутор, писац, публициста, проруски активиста југоистока Украјине Дмитриј Дзиговбродски блокиран на америчкој Фејсбук платформи.
Ноћ тера на размишљања.
Зашто сам устао крајем јануара, када сам отишао у Кијев и схватио да је тамо све готово, онда сам се вратио у Дњепропетровск (не Дњепар, већ Дњепропетровск), и схватио да нас је руководство издало. Замислите слику – СБУ се забарикадирао, на прозорима су вреће са песком, на крову су два ПКМ-а и један велики калибар – а управа је издала. Према Дивововом заплету „Кулинг“, официри СБУ морали су да оду до руководства, стрељају га на лицу места, уведу ванредно стање … Али испоставило се шта се догодило. Украјинац без језика је попут бурета без дна.
А онда сам јурнуо на Крим – тамо су се, према гласинама, још увек држали. А онда су обични официри СБУ ошамарили другове-шефове, јер је потчињавање бандеровском Кијеву рефлекс гега и немогућност да се деца погледају у очи.
Да будем искрен, сада ће звучати смешно, али путовао сам возом од Дњепропетровска до Севастопоља – и нисам знао ко ће ме дочекати.
Или затвор од 8 година или наша деца.Тада ми ништа није било јасно. А онда смо изашли из воза ја и козаци.
Мислим да су полудели онако како сам навалио на њих. Као у анегдоти о Брежњеву: „Не знам какав је, као политичар, али знамо како воли.“
Јер је СВОЈ.
СВОЈ
И нисам више сумњао да ће ослободити Крим.
Сећам се оне ноћи када смо мој пријатељ и ја из Личишчанска (Љошка, здраво!) По мојем налогу попили сиви пинот Аи Данил. И десетине црних полутихих хеликоптера прешло је преко нас.
„Све је почело“, дахне Љошка. Заиста је почело. Да бисте разумели, имали смо исте сензације као и белогардејци када је Црвена армија заузела Крим. Није било где да се повучем, а ја нисам желео. И видео сам шта Мајдановци раде са нашима. Захваљујући свом учитељу украјинског у школи и златној медаљи, говорио сам најчистијим полтавским дијалектом, који сам мрзео свим влакнима душе, попут своје породице. Због тога се у Кијеву лако уклапам у било коју групу „мирних“ демонстраната – чак и у студенте, чак и у „правосеке“, чак и у присталице Корчинског. Штета је што нисам имао ИМИ Мицро Узи (мада шта би он одлучио). И успео сам да обиђем многа места на Мајдану како бих био сигуран да тамо неће деловати Христове речи – већ само бацачи пламена, алигатори и тепих бомбе.
И родио се још један Крим. Где су ми се крила ширила иза леђа. Где је 50 људи из „Десног сектора“ * изашло са моткама на Трг Накхимов – а половина Севастопоља их је јурила. А онда је зажалила да сви нису добили бар један „Правосек“. За досадно. И желео сам да узвратим за Кијев, Дњепропетровск, Одесу, Харков.
И урадили смо све тачно, тачно и тачно. И они су водили кампању, објашњавали да ће се оружане снаге Украјине плашити да заљуљају чамац, да могу безбедно да иду да гласају, да за то више неће бити „возова пријатељства“ – биће споразумно згњечени са „Литице“ на превлаци.
Да се Крим коначно вратио кући.
Кући.
Кад бисте само знали како слатко и смирено звучи ова реч „дом“.
Још се сећам овог пролећа. И свим срцем захвалан сам онима који су били тамо. Кога знам, кога не знам, кога не бих смео да знам.
Хвала браћо.
Дмитриј Дзиговбродски/Њуз Фронт