Стари играчи Фикрет Абдић и Богић Богићевић водиће Велику Кладушу и Сарајево. Некада су одлучивали о судбини СФРЈ.
Из затворске ћелије, у својој 81. години, Бабо и даље влада крајем света, јер како другачије назвати западну Босну, а у центру те забити – Велику Кладушу. И не мисли Фикрет Абдић да одустане, нити његовим људима из Цазинске крајине пада на памет да га се одрекну, ма шта сви остали мислили о последњем југословенском бегу, ражалованом у шејтана. Пустили су, додуше, Бабу две недеље пре локалних избора из проклете авлије у којој живот стоји и не помера се, а баш одатле, заточен, водио је кампању. Обрни, окрени, и судске власти знају кога народ хоће. Мора да је Бабо и њима чинио.
Регионални медији као звезду босанских локалних избора промовишу младог Драшка Станивуковића, новог градоначелника Бањалуке, момка с лицем Џастина Бибера стилизоване браде, који би могао да уздрма великог поглавицу Милорада Додика, али прави, неуништиви играч, с политичким роком трајања дужим од пет деценија, јесте стари херој и отпадник чаробне пустахије. Три године старији од Џоа Бајдена, Бабо не показује знаке сенилности, па му није била потребна некаква локална, мултиетничка Камила Харис да би опет постао градоначелник Кладуше. Као што то бива у причи из босанске 1.001 ноћи, путеви су му се поново укрстили са старим познаником, васкрслим Богићем Богићевићем, некадашњим чланом Председништва СФРЈ, који ће у 67. години постати градоначелник Сарајева.
Богић има статус заслужног ветерана у Федерацији. Такав какав је, носилац је највећих одликовања која су му на груди прикачили Милан Кучан и Стипе Месић. У Сарајеву га доживљавају као човека који је индиректно допринео сецесији Босне, тако што је његов глас, као члана Председништва СФРЈ, пресудио да ЈНА не уведе ванредно стање. Гласали су у тајном подземном склоништу на Дедињу.
Ворен Зимерман, последњи амбасадор САД у Југославији пре њеног распада, записао је у својим мемоарима да је то био једини Богићев значајан потез у животу. Безбојан и безличан, типичан омладински функционер СК из сарајевске општине Центар, постао је српска верзија Жељка Комшића, а њихове странке у коалицији данас су постале владајуће у Сарајеву, дублирајући политику СДА Бакира Изетбеговића.
Фикрет је нешто сасвим друго. И даље у Сарајеву слови као велеиздајник унитарне Босне и архинепријатељ Алије Изетбеговића, а то типично балканско нежно осећање преноси се, с колена на колено, на Алијиног наследника Бакира.
Једна од најзначајнијих политичких фигура тог времена из Сарајева каже ми како су три националне странке још пре судбоносних избора у Босни договориле да ће Хрват бити премијер, па је Јуре Пеливан то и постао. Србин ће бити председник скупштине, па је Момчило Крајишник то и постао. Муслиману ће припасти кључна функција првог председавајућег Председништва БиХ, али Фикрет Абдић то није постао! Бабо је био џокер великих избора, по популарности далеко испред свих осталих, и једини је пребацио милион гласова, далеко више него његов конкурент Алија Изетбеговић.
Остала је тајна како је Алија упао у велику игру уместо Бабе, за кога је народ гласао, као што га бирају у Кладуши, од памтивека до данас. Претпоставља се да су странци умешали прсте, али оно што је најцрње, Алију су подржали Срби и Хрвати, несвесни да, забадајући нож у Фикретова леђа, то истовремено чине, како себи, тако и муслиманима који су желели Абдића.
Време је да се, у потрази за одговором, вратим још двадесетак година уназад. Млади директор Фикрет Абдић покреће гигантски раст прехрамбеног концерна „Агрокомерц”, незамислив за оно време, ону земљу и ону забит. Фама о „Агрокомерцу” се шири, а бег леве оријентације није знао за меру, постајући исувише велики за Кладушу, за Цазин, потом и за Босну, у магловитој зони која је почела да се ствара на граници два политичка система.
Ближила се деведесета година и сада је извесније да је читав тај конгломерат, као што је био експеримент привредног развоја, постао експеримент по чијој ће се матрици размонтирати црвена Југославија. У затвор је Бабо ушао с „Агрокомерцом”, из затвора је изашао с „Агрокомерцом”, али у души. Чија је била ујдурма да се сруши прехрамбено царство? Да ли је Бабина кривица била без покрића или је он заиста издавао менице без покрића, у највећој привредној афери СФРЈ?
Иако осрамоћен и провучен кроз блато, уместо да хода скривен у гомили, постао је човек о кога су се отимале све странке уочи предратних избора у Босни, од реформиста Анте Марковића до СДА.
Поставши потрошна роба у сутону комунизма, добија огромну употребну вредност у праскозорју вишепартизма. Сада се нити повезују. Да ли би Бабо, као формални газда Босне, угасио велики ратни пожар? Чинило се да у демократији која је закуцала на босанску капију последњу реч даје народ, а три народа су добро знала да је Бабина прича о меницама без покрића заправо истина с покрићем. Да је другачије, зар би гласали за њега?
Зашто Срби праве дил с Хрватима и устоличују Алију Изетбеговића? Чија је то политичка операција највишег ранга? Мујина и Хасина свакако не, иако данас звучи као сјајан виц.
Уместо босанског маршала, постаје изгнаник, стварајући псеудорепублику Аутономна покрајина западна Босна. Велика Кладуша престоница, с председником Бабом, који склапа пакт са Србима, потом с Хрватима, док његови људи из „Агрокомерца” улазе у жестоке сукобе с 5. корпусом Армије БиХ, лојалне Алији Изетбеговићу.
После рата одлази у Опатију, покушава обнову „Агрокомерца”, али га Хрвати хапсе због оптужби за ратне злочине. Робија читавих 11 година и све време из ћелије управља крајем света и крајем Босне, као цазински отац на службеном путу. Потпуно је неважно какав политички програм има, сада му се странка зове Лабуристичка. Чуј, лабуриста Бабо у Кладуши! Зашто су му његова деца лојална и под црвенима, и током рата, и под владавином међународне заједнице и због чега нико не зна да изброји који је ово почетак Фикрета Абдића?
Ко нам се сада чини као бољи избор: Фикрет или Алија, у пакту са заборављеним Богићем? Ко би боље од Фикрета Абдића, кога су издали по националном кључу, дакле сви редом, могао да зна како су нам, уместо велике индустрије, дали да производимо сопствену крв и проливамо је у бесцење? Да смо живели и умирали без покрића.
Александар Апостоловски/Политика