Што човјек гази све дубље у ријеку живота, свјесно и несвјесно све више има потребу да сјећањима на прошлост, на дјетињство и младост, држи главу изнад воде и да се, као топац за сламку, држи за најдраже успомене. Ослушкујући ехо тих времена, све чешће чујем глас покојне мајке и њених прича којима ми је, док су напољу бјешњели вихори снијега, призивала сан на очи. Међу бројним бајкама и причама које су њеним казивањем попримале снагу коју написане никад нијесу имале, посебно се сјећам оне о „Тамном вилајету“. Прича говори о пустињском каравану који је на свом путу забасао у „тамни вилајет“, газећи по неком камењу.
Док су се батргали путем, зачули су глас из мрака: „то камење које газите ко понесе – кајаће се, ко не понесе – кајаће се“!. Неки су размишљали да је, кад ће се већ кајати, залудно носити каменчуге, док су други, вођени знатижељом, одлучили да понесу макар по један, чисто да виде чиме је то камење вриједно кајања у обје варијанте. Кад су изашли на свјетло дана, открили су да је ријеч о драгом камењу. Они који нијесу понијели, кајали су се што не узеше макар један, они који су понијели, кајали су се што не узеше макар још један.
Сјећајући се те приче, све чешће ми се намеће поређење са актуелном политичком ситуацијом након изборне „побједе“ и заврзлама око формирања нове владе. Једноставније речено: ко не узме Дритана – кајаће се, ко га не узме – кајаће се! Да је Дритан битан, знало се чим су се збројили резултати, али да су његова четири мандата важнија од осталих 37 до мјере која значи уцјену типа „узми или остави“ измицало је не само политичкој већ и елементарној здраворазумској логици. Али, политичка пракса и у много срећнијим државама зна и за такве примјере „вредновања“ изборног резултата када је језичак на ваги скупљи и од саме ваге. Оно што чуди је слијепа вјера оних који у хору понављају „или Дритан или кам бек Мила и фамилије“ не виде да исту уцјењивачку снагу има било који посланик са већинске листе „кота 41″, и да је сваки од њих, у било којој ситуацији, за избор и опстанак Владе битан ништа мање од Дритана и Јелушићке му. Та неумољива изборна и политичка математика, међутим, губи се у какофонији која прати игроказ око избора нове Владе и своди се искључиво на Дритана и његову битност.
Али, и од те саме „битности“ која је неспорна (таман колико и било чија са побједничке листе) битнија је унапријед дефинисана и „неупитна“ (што би рекао Мило) позиција за коју је Дритан битнији од свих других. Сектор безбједности или ништа, којевитеза Дритан и „дританчићи“ јер је он и само он богомдан за ту намјену и само он је довољно пријатељ Црне Горе који ће је спасити од заклетих душмана из лијевог скупштинског крила које дијели са њима. Само је Дритан довољно прозападан, пронатован, проевропски, да обезбиједи сигурност Милове државне грађевине, да јој ни цигла не зафали. У противном, ето Мила опет.
Као неко чији су прађедови и ђедови ову исту Црну Гору отимали и гробовима бранили од његових прађедова и ђедова (није по сриједи никаква националистичка пизма већ пука историјска истина коју чак ни Шербо не може да порекне) питам се како смо као народ и као држава опстали без Дритана? Како је Црна Гора, која траје ево вјековима, статус „вјечне“ стекла тек са Милом и Ранком, а дефинитивно потврђена Дританом? Како је уопште опстала поред оволико непријатеља које је сама „родила“ и који су јој и сада толика опасност да је само Дритан може сачувати?
Дритан је, на први поглед, симпатичан момак. Дрчан, окретан, елоквентан, образован, насмијан, рођен за шоу на политичком „стејџу“, али чак и да га замислим на бијелом коњу не могу да га доживим као витеза који спасава и буди „трнову ружицу“ из стогодишњег сна. Чак и када, онако скрушено и скромно, призна како је способан и спреман „да нам се нађе и да нам учини“ прихватајући се бремена одговорности које само он може да изнесе. У ту његову способност ме није убиједио ни мандатар који се, мимо свих хришћанских канона, баци каменом на оне који га носише на раменима и одрече их се. Јер, да је Дритан доказани „експерт“ за безбједносни сектор знао би још понеко осим мандатара. Чуло би се у Скупштини, писало би у новинама, причало би се по граду; „мала“ је толико мала да се у њој зна колико ко кварних зуба има а камоли ко је за шта „експерт“. Али, ево, дозволићу себи да сам незнавен и необавијештен и да ми је можда промакла чињеница да је Дритан битан и по томе а не само по чињеници да може да уцјењује.
Како год, ко узме Дритана – кајаће се, ко га не узме – кајаће се такође. А кад се вратим причи са почетка овог текста, још као мали схватио сам да су се, ипак, мање кајали они што понијеше макар један камен. И тако, између Мила који је, наводно, отишао и Дритана који је за то да се на Милово ни сјенком не баци, бирам Дритана, шта год то значило и шта год то донијело. А кајаћу се, знам поуздано.
Емило Лабудовић/ИН4С