Анегдоте и сјећања која ћу вам испричати, везана су, углавном, за гусле. Оне су остале на зиду куће Ћира Благиног Радовића, оца нашег уснулог Митрополита Амфилохија и када су многи пожурили да их склоне, у атуле, или на таване, ваљда као знамење такозваног, режиму мрског великосрпског национализма.
И прве гусле, које сам угледао и узео у ручице, још као трогодишње дијете, биле су баш оне у кући Ћира Радовића, моје ујчевине( Ћиро и моја мајка Новка, рођена Радовић, били су друго братучедо и прве комшије).
Много се добра у тој знаменитој морачкој кући стекло и много је доброг из те благородне , невелике грађевине, покривене каменим плочама, изашло.
И сва наша поратна сијела у Доњој Морачи, нећете вјеровати, почињала су баш у Ћировој племенитој кући на Рудом Пољу, пјесмом „Ој, свијетла, мајска зоро“, (наравно без оног Секулиног бесмисленог додатка), а онда би Ћиро, или неко од нас млађих, који му нијесу били дорасли, узимао гусле. Тек након тога, почињало је весеље, које смо нешто касније назвали игранкама…
Тога сам се сјетио и када ме мој брат, а онда владика банатски, Амфилохије, позвао да обиљежимо шест вјекова Боја на Косову. Били смо му у гостима најбољи херцеговачки гуслар и првак Југославије, Славко Алексић (нешто касније снимио је „Лучу микрокозма“) и ја, (актуелни шеф негдашњег АГИТПРОПА у ЦК СКЈ), у својству српског гуслара!
Сјећам се да сам тада, у препуном Владичанском дому у Вршцу , рекао присутним вјерницима, да Косово није мјесто српског пораза, него величанствене српске војничке побједе, не само због звона на цркви Нотр Дам и другим хришћанским храмовима широм ондашње Европе којима је прослављена, већ због историјских чињеница које сам беспоговорно знао. Због масовне изгибије српске властеле, због које су српске земље практично остале без својих вођа, Турци су могли да се послије 60 година врате без отпора у непокорене српске крајеве… Ако су они били побједници Косовске битке, шта су, забога, чекали толике године?
Ово је, међутим, узгредна дигресија уз оно што сам хтио да кажем посјетиоцима Портала. Тада сам, умјесто само о Косову, говорио, по некој изненадној и чудној инспирацији, знатно и, вјероватно, неприлично више о Ћиру Радовићу и о томе шта нам је значио у поратним двијема Морачама и Ровцима, као један од стубова племена. И као драгоцјен српски гуслар.(О томе ћу, ако Бог да здравља, проговорити на овом Порталу, нешто касније.)
Када сам се договарао са ондашњим Банатским владиком о гостовању у Вршцу, мој једини услов је био да нам се и он, у тој прилици, у гуслању придружи. Пристао је, дабоме, јер је и сам волио да покаткад узме гусле у руке. Када је започео „Косовку девојку“ дискретно сам испред Преосвећеног ставио Ђурићеву Антологију са истоименом пјесмом. Ни једном је није погледао! А испјевао је од почетка до краја.
Мислим да је био Госпођин дан, наша велика морачка и ровачка слава. Кад сам узео гусле, у нашем Манастиру Морачи, Митрополит ми је дискретно рекао шта би било добро „да чујемо“. Ја сам, међутим, већ био одлучио и пјевао сам стихове нашег брата Момира Војводића, из „Боја на Морачи“, кога смо испратили на вјечни починак прије неколико мјесеци. Када сам завршио, чуо сам ријечи Високопреосвећеног које се тешко могу чути: „Хвала ти, мој Лакићевићу на НЕПОСЛУШАЊУ!“
Сјећања ме сустижу без неког логичког временског редоследа. Када смо на једном од Преображења (а 15 их је било у низу од кад је наш отац Јоило на Кључу саградио једну од првих реплика Његошеве Ловћенске капеле. Тада сам у умјетничком и пјесничком програму који је у таквим приликама обавезан, запјевао стихове из „Шћепана Малог“, који се не могу баш често чути: „Весели се праху Немањића,/Немањића и Грбљановића…“ Митрополит ми је тихо дошапнуо: „Ваљда, Хребљановића“, држећи се Његошевог оригинала… Ја сам му у пола гласа рекао „О томе ћемо касније…“ И наставио: „Јер ће ваше круне засијати/Како јарко Сунце на Истоку,/Знамена се ваша развијати/Над велике ваше развалине,/Потећи ће крваве ријеке/Од нечисте крви агарјанске,/Опрат Србљу љагу са образа…“ Ове стихове не спомињем случајно, јер их млађе генерације – не знају. Управо због тога, рећи ћу их још неколико: „Здружите се громи и потреси,/Српској земљи друго лице дајте/ Е нечистом ногом окаљата!“
Кад сам завршио, окренуо сам се Митрополиту: „Високопреосвећени, па Ви боље од свих нас знате да су преци нашег Небеског Кнеза из Грбља, тако да су и оне недоумице, да ли је Свети Кнез Гребељановић, Хребељановић и сл. – бесмислене. Могао је и Његош да направи грешку (или његови штампари) у једном слову!
Митрополит се, без много премишљања, сложио.
Када смо, ваљда следеће године, имали освећење новоизграђеног Великог црквеног конака у Грбљу, осјетио сам потребу да, прије но узмем гусле, кажем нешто о Небеском кнезу Лазару, Грбљанину, што је наишло на величанствен пријем Грбљана, који су о свему много боље и више од мене знали!
Наш домаћин, отац Гојко (Перовић), након ове светковине, упознао ме је са својим оцем, ријечима: „Брате Јоване, ово је мој отац, а ја сам њему отац, па ти види с каквим ребусом имаш посла. Али, он је изразио жељу да те поздрави и загрли!“. „Ако има разлога, зашто да не“, рекао сам. „Има разлога, и на пјесми и на ријечима, братска хвала, драги наш гуслару!“ – биле су ријечи Гојковог оца.
Идуће године, на већ традиционалном Митрополитовом походу на Његуше, за Ђурђев дан, славу Петровића, Митрополит је, у трошној црквици коју је подигао Његошев отац Томо, одржао литургију. (Иначе, у овом руинираном објекту годинама је било тешко без ризика ући, а камо ли дуже боравити. Митрополија никако није могла добити од Завода за очување споменика културе дозволу за његово реновирање. Учињено је то тек прошле године.) Након тога, по традицији, имали смо краћи умјетнички програм у Његошевој кући. Десетину година заредом.
Трудио сам се да сваки пут пјевам друкчије стихове, било Његошеве, или о Његошу, о Ловћену и о срушеној капели, односно о свенародној нади да ће се она ускоро са Иванових Корита вратити Ловћену…
Тога пута, прије двије године, изабрао сам сабране стихове о црногорском Ахилу, Батрићу Перовићу, које су изговорили црногорски главари након самоубиства сестре Батрићеве. Овом приликом цитираћу их на Порталу, с надом да ће их неки од млађих гуслара, запазити и запамтити:
У ове се горе нигда није
Онаквога младета дизало.
Батрић бјеше јунак под крилима!
Гледа сам га ђе скаче с момцима:
Скочи с мјеста четрнаест ногах,
А из трке дведест и четири;
По три коња загона прескочи.
Сто путах сам гледа Црногорце,
Гледа Турке, а гледа Латине,
Младе главе онакве не виђах!
Што је фајде крити оно што је?
Онаквога сивога сокола
Црногорка јошт рађала
Не могаше човјек нигда знати
Ал’ је згодни, али је ваљасти,
Ал’ је мудри, али је љубавни!
Шест путах сам с њим на муку био,
Ђе прах гори пред очи јуначке
И ђе главе мртве полијећу-
Јошт таквијех очи гвозденијех
Ја не виђех у једнога момка,
А немаше јошт двадест годинах!
И што ћу ви крити Црногорци,
Живо ми је срце покосио
И нашу је земљу оцрнио!
Он не бјеше но само настао –
Црногорца бијаше свакога
Он готово претека јунаштвом;
Седамнаест или осамнаест
Бјеше главах посјека турскијех!
Док сам пјевао ове стихове, Митрополит и отац Гојко су се нешто накратко дошаптавали. Пошто су ми пријатељи обојица, имао сам слободу да их у шали упитам: „Док српски гуслар пјева, шта то вас двојица шупотрите?“
„Па, рече ми отац Гојко, да су ови стихови Његошева лична пројекција“- казаће Митрополит, „односно да је у њима видио себе…“
„Уопште се не слажем, Високопреосвећени. Сима Милутиновић Сарајлија, поред основне књижевне и филозофске наобразбе, потрудио да од младог Рада Томова, подучавајући га борилачким вјештинама, направи витеза, што је овај већ био по генима, по рођењу.
Али, Батрић Перовић је заиста постојао и у понечему му је био узор, као и мени, недостојном, уосталом. (Због њега сам тренирао атлетику и постао омладински првак Југославије у атлетском петобоју.)“
Има наш Гојко рођака којим ће се поносити покољења. Био је прави црногорски, или српски Ахил!
А што се тиче неких назови књижевних покушаја да се Батрићев витешки лик потамни чином његове злосрећне погибије, то нека служи на част њеном аутору. Што се мене тиче, више ћу вјеровати Његошу, него овом тужном Бањанину, кога случајно знам из два-три његова агрегатна стања.
Рече Његош, још о Батрићу:
„Кад се шћаше ођест куд да иде
Па обуци оне пусте токе,
Шал црвени свежи око главе,
А пани му перчин низ рамена,
Двије пушке метни за појасом,
А припаши мача о појасу,
А у руке узми џефердара,
Красна лица, висок као копље –
Кад помислим и ја какав бјеше,
Распале се уз мене пламови!“
Ето због чега зворнички паша није истакао на табљу Батрићеееву главу коју му је на поклон донио наша потурица, Осман Ћоровић. Знао је он, веома добро, каква би била реакција травничкијех була! И да би од тога имао више штете него вајде.
Ово нијесам тада стигао да кажем оцу Гојку, о његовом неупоредивом, витешком рођаку Батрићу Перовићу, али хоћу кад се сретнемо. Мада он то зна боље од мене!
Јован Лакићевић/ИН4С