Професорица

Тражи, тражи па ћеш наћи! Нашло би се ту још понешто. Увијек се може нешто пронаћи. Зависи шта се тражи и какава су нам очекивања, какве су нам амбиције. А кад се већ понешто накупи, ето и много тога. Када се задре, па проњушка, па се забоде нос ђе му мјесто није, па се главом урони у бескрајна пространства бестиђа, штошта би се нашло и препознало, и уплашио се ини и многи! Море Марко, нијесу друмови за орање!

Прошло је ваљда вријеме интимуса по службеној дужности, посилних по официрским контејнерима, њушкања и лијепљења етикета и ћушки, балканских шпијуна. Дако једна професорица енглеске књижевности не сруши тита!!!

Није то лепо, није то мушки, а није ни дамски, драга Професорице Божена, однедавно, чух, и троцкисто! Опростите, троцисткињо! Није лепо се надимати, и одстрељивати, и захтијевати гаранције. Знате, нису ово облигације. Знате, ово су ствари духа и интуиције, помало и хазарда (шта ћемо, сви се коцкамо, живот је то), више езотерије него совхоза и колхоза. У ово „невитешко вријеме“ , „нехеројско“, како некоћ рекосте. Ако ме сјећање добро служи, у вријеме короне.

Пошто сте, Професорице, да мало вирнемо, већ канонизовали професорицу Братић, и већ је контекстом лансирали у светачку орбиту – не бојте се мироточивости! То је прво и основно! То што ће „проистећи“ из једне декларисане хришћанке, а што ваљда није спорно, нема везе са фашизмом. Али са фашизмом итекако има везе посредно и непосредно, имплицитно и експлицитно сијање страха од неких тамо Срба, па још интелектуалаца, па још и вјерника. Ето тако, разговарали тако лењин и троцки. Ето тако! Како авангардна асоцијација, каква парабола, каква алегорија. Постмодерна, нема шта. Како поетско поређење. И каже троцки, елем. Није ваљда фашизам ако данас лењину и троцком речемо: шиц, море! Доста је било: лево, лево, левље! Није то демократија. Ваљало би мало лево, мало десно, како вели Ранко Маринковић, дарагаја Професорице!

А ако већ помињемо троцкога као референтну појаву, Професорице, молим Вас, обавезује нас та европска Декларација и слева и здесна. Молим лијепо. Морамо нешто реферисати, рецимо, господину Слободану Јовановићу, рецимо. Илити једном десничару Дучићу, илити једном Пречанину што „лута још витак, са сребрним луком, расцветане трешње из заседа мами(м)“, драга Професорице. Шта им рећи о великим дјелима лењина и троцког. Шта рећи Дису о сину му Мутимиру?! А тај троцки, баш он, тај лев давидович бронштајн, док Дис пати на балканском фронту, тај троцки баш стигао да крвомути по земљи Србији са својом теоријом „перманентне револуције“, па протјеран. Баш чудно!

Није ваљда Ваше име, драга Професорице, дјело неког клерофашизма, ни до лијепи Бог! Овакав однос према професорици Братић који траје већ недјељама, подсјећа на најкрући ждановизам. Сметају Вам, Професорице, „тврди ставови“ професорице Братић, али сте врло задовољни Мандатаровим „ тврдим обећањем“ да ће се професорица Братић убудуће контролисати. С једне стране, тврдо је пожељно, с друге, баш компромитујуће! Чудни неки ставови. Контам: тврдо је поуздано, обећавајуће, тврдо је ослонац и стожер. Тако то схватам. А колико схватам, Мандатар је морао тврдо увјерити Професорицу да госпођа Братић никада неће помислити ништа друго до да је школа школа, спортска хала искључиво спортска хала и да се у Храму неће играти кошарка и утјеривати стока. Такође, ако добро схватам, тврдо је Мандатар гарантовао да госпођа Братић неће пребројавати и чешљати по мултиконфесионалној чечуравости, већ ће се то урадити кроз легални илегитимни попис. Тако сам схватио! На концу, схватио сам да је Професорица Божена добила тврда обећања да професорица Братић, када буде улазила из Херцеговине у Херцеговину, неће то никада чинити оклопним возилима Ханџар дивизије.

Као да је недовољан и плебисцит професора Философског факултета, ипак ту искусна педагогица има штогод да замијети. Да ишчачка. Али ипак неће! Неће, ипак! Тек да знамо да смо знојави. Да се чујемо! Да се осјећамо! Што рек’о џи- вен-ши од Бањана!

Дакле, јуче ујутро, на ште срца, по сред желуца и прије кахве, илити енглеског чаја, зависи од класе, свједочили смо „патриотској љубави према земљи“… И још нешто, осим спорне фузије више министарстава како би добили неку митолошку наказу, наглашава се спорност једне Личности! Схватам, опет погрешно, вјероватно, да се сугерише да је упутнија, препоручљивија безличност и бескичмењаштво. А ипак мислим, нешто мислим да мислим, да смо као друштво напокон заслужили и зажељели се више неких Личности, и Формата, и Кичме, а не јефтиних и провидних позера!

Богић Булатовић/ИН4С