Израз „политички ислам”, који нам сервирају Макрон и Курц, јасно упућује да постоји и неполитички ислам. А то је из основа нетачно. Шта је ислам, не одређује ни Ал Азхар, већ Куран.
Терористичке нападе у Бечу, Паризу и Ници градоначелник града на Азурној обали назвао је исламо-фашизмом. Није он први који је употребио овај израз. По мојим сазнањима, увео га је Ричард Рик Санторум, сенатор из Пенсилваније и један од кандидата републиканаца на председничким изборима 2012, када је изгубио од Мита Ромнија. Санторума сам лично упознао у Дому штампе у Вашингтону.
Тај назив има смисла, јер су зверства у Паризу и Ници бруталнија од насиља које су примењивали фашисти. Али одговори оних који предводе Француску и Аустрију, који су уследили на такве акције, у најмању руку су зачуђујући. Своде се на идеју да је потребно направити разлику између муслимана за које се претпоставља да су укалупљени или се могу укалупити у европски вредносни систем и оних који су склони радикализму. У том циљу сматра се да се број ових првих може увећати, а радикалних сасвим искоренити ако се направи ислам који ће бити неполитички. Они, наиме, извршиоце терористичких аката у уме ислама називају следбеницима политичког ислама.
Израз „политички ислам”, који нам сервирају Макрон и Курц, јасно упућује да постоји и неполитички ислам. А то је из основа нетачно. Шта је ислам, не одређује ни Ал Азхар, већ Куран. Према Курану, ислам је неодвојив од политике. Најважнији доказ муслиманима да је то тачно јесте сам веровесник Мухамед. Он је у себи уједињавао веровесника, предводника у молитви – имама, врховног судију, команданта војске и шефа државе. Ако желиш да будеш муслиман, онда мораш следити Мухамеда. Значи –мораш ислам схватати као искључиво политичку идеологију. Одвојити ислам од политике значило би одбацити Куран, одбацити Мухамеда. То би значило бити вероодступник. А вероодступнику који одбије да се покаје следи смртна казна.
Дакле, неполитички ислам не постоји. Нити се може створити. Ако неко покуша да то учини, као што чине Макрон и Курц, то значи да себи придаје особине Алаха, који је створио Куран, и сам себе представља као божанство. То је, према исламу, највећи грех. За такво лажно представљање и њима следи смртна казна. Дакле, ислама изван политике и права нема. Сваки муслиман који живи у секуларном друштву где се исламске правне норме не могу примењивати, а таква друштва су и Француска и Аустрија, дужан је да учини све да се секуларизам укине и уведе исламска теократија. Он може да ништа не чини у вези с тиме питањем ако нема за то могућности, а данас очигледно нема. Али је најважније да муслиман у личном контакту с Богом објасни да би таква акција за њега у овом тренутку била погибељна. Исто онако како је погибељна била за Албанца у Бечу и Чечена у Паризу.
Једна широко прихваћена дефиниција о односу ислама и политике, ислама и права, која се учи на најумеренијим исламским теолошким факултетима у свету, у нашој Босни, о томе каже: „Сматра се да је у исламу право оно што је теологија у хришћанству –најтипичнија манифестација верског учења. За муслимане право није само елемент укупног исламског учења, већ његов функционални израз.” Дакле, ислам се изражава кроз право. Ако нема примене исламског права, онда нема ни ислама. Онда ни они који живе у другачијем правном систему нису муслимани у потпуности. Али то им се толерише јер немају снаге да се у овом тренутку заложе за примену исламског правног поретка. Но, то их не ослобађа обавезе да чине све да се то једном деси.
Значи, сваки хоџа је пре свега политички комесар, односно правник, па тек онда верски делатник. О томе један од најважнијих штампаних органа Исламске заједнице у Србији „Таквим” пише: „Тако изгледа муслиманско друштво. То је… друштво у којему се апсолутна потчињеност једино Аллаху… манифестира… у… богослужењу и ритуалима, те у друштвеном уређењу и законодавству. У случају да изостане било који од ових аспеката, то дословно значи да изостаје сам ислам.” Јасно да јасније не може бити, официјелни тумачи кажу верницима: у Француској, Аустрији, Србији… ислама нема. Учините све да будете достојни џенета на судњем дану. Да ли је онда иком потребно објашњење зашто су ова три младића учинила то што су учинила?
Колико Макрон и Курц разумеју и знају, најбоље показује опет најумеренија исламска заједница у свету – босанска, која поручује: „Али истина је у томе да ислам није име за религију – нити је муслиман назив нације. У збиљи, ислам је револуционарна идеологија и програм који тежи да промени друштвени поредак целог света и да га уреди у сагласју са својим одредбама и идеалима. Муслимани је назив међународне револуционарне партије организоване по исламу да спроведе у дело њен револуционарни програм. А џихад се односи на револуционарну борбу и крајњи труд који исламска партија спроводи у наведеном циљу.”
Надам се да сад боље разумемо Ердогана, који је Макрону поручио да потражи психијатријску помоћ. Уосталом, то је давно поручио и ајатолах Хомеини америчком председнику Џимију Картеру, и то, пазите – баптистичком свештенику, који је подучавао Хомеинија како не разуме ислам. Хомеини му је одговорио: „Свако ко каже да је религија одвојена од политике је будала; он не познаје ни ислам нити политику.”
Мирољуб Јевтић/Политика