Дуње су биле омиљено воће богова са Олимпа. Зашто баш дуње, поред толико других егзотичних врста?
Мало је је ретично распитивати се и чудити Зевсовим одбирима. Јесу ли богови или нису? Ко је смио да их пита зашто су изабрали Олимп?
Када је већ тако не распитујмо се ни о дуњама, него, пођимо редом.
У прољеће, када зацвјетају важно је да их обиђеш. Тихо, без икаквог уздисања, чемера или срџбе у срцу. Ступиш под крошњу као пред олтар и ћутиш. Не запиткујеш. Дисање примјериш цвјетању на твоје очи и мислиш на оне које волиш. Ипод сваког стабла поновиш исто и чекаш да ти да знак.
Када по врховима ружичастих ћубица заметну ситни плодови поново крећеш у обилазак и додирујеш – да не дотакнеш. Шапућеш и осмјехујеш се. Ако не умијеш, потражиш пчелара и гледаш како се неким ситним дрхтањем на крајевима усана радује кошницама младих пчела. Тражиш да те научи. Када ни потом не умијеш онда ниси од дуњеве природе, без кривице и увријеђености одустајеш; посветиш се каквим шљивама или крушкама, дријену, лијесци, стрпљивој старој јабуци или само загрлиш орахов хлад који је тврд на уши, на туђе раскалашно смијање и многе сузе. Мобилни телефони су највећи непријатељи тражења дуњеве среће. То ти никада неће опростити. Дуње су љубоморне и желе посвећеност, гледају те с хиљаду зелених очију. Ако хоћеш да расту и жуте за тебе, да се у зрелу јесен с радошћу предају у ракију, онда заборави ајфоне или разне андроиде. Прије ће ти опростити усисивач на продужном каблу.
Узалуд пребацујеш на вибрацију и нечујно, узалуд кријеш у унутрашњи џеп или ону одвратну излетничку торбицу. Не. Свака ружна порука која ти наводно тихо стигне током шетње кроз дуњик окачи се у срце дуња и потом препеченица доноси на мржњу, на увреду и пакост. Нотификације разних портала које ти пристижу у електронској тишини, док ти глумиш посвећеност, највећа су увреда за будућу дуњевачу – црне хронике, пропале приватизације, Шкаљарци и Кавчани, одрађени инспектори, грдне политике и грђи политичари, поткупљени тужиоци, мантији и демантији, забоду се у једро дуњево месо и крајем новембра источе у горке капи ничега. Кад прође љето и дуње зајесене онда их обилазиш жељан разговора. Причаш, шалиш се, галамиш, довикујеш им, загледаш, подвирујеш, намигујеш и чекаш да се оне најљепше, жуте и с крупним обрвама од модрих листова, зарумене. Зреле дуње воле задиркивање и умију да се зацрвене на сваки лијепи виверски наклон. Оно када си прољетос чекао знак била је само вјежба ишчекивања – изостао је и увијек ће. Ипак, ни један дуњђер неће одустати јер речено је да ће некоме, једном, и млада дуња учинити знак. Када почну да опадају мораш бити ту. Не љутиш се на оне нестрпљиве, оне што једва чекају да се отисну ка земљи. Најприје пожуре недоречене, запостављене у заједници гордих љепотица, оне исфрустиране љепотом других. Потрајаће.
А онда, док гледаш у жути рој на стаблима и дишеш миран јесењи дан, када изненада, пред твоје ноге падне најљепша од свих, она за коју си мислио да је невидљивим концем везана за небо, знај да је час – тренутак да се отресу, оберу и здробе у најљепше дуњево жито. Игноришеш осе и стршљене што се залијећу на махове и избезумљеном упорношћу траже свој дио. Игноришеш Зевса, Херу и цијелу породицу с Олимпа. Игноришеш јер су то умировљени богови без јурисдикције, заробљени у старим навикама, склони непотизму, инцесту и сплеткарењу.
Претходно их переш, половиш, вадиш средину у којој су дуњеве горчине, љетње жеге и јесење ноћне студени и молиш се кратким молитвама. Ако не умијеш с молитвом, пјеваш коју Балашевићеву избалансирану успаванку, рецимо, „Јесен стиже дуњо моја“, или ону неизбалансирану о дуњи и фиоци. Испричаш им да се у арапском свијету цијело овострано живљење зове по њима – дуњалук из којег се само златним кораком прекорачи у хаирет. Вољеће те иако можда знају да су оне добиле име по дуњалуку, а не обрнуто.
И онда, сабране у свом чудесном соку, засуте изворском водом, пустиш да се смире у самодовољности и љубави, као оно када су се у зачараној води купали нимфа Салмакида и млади Хермафродит након чега су се стопили у једно тијело. Касно је да се жалиш када из награђеног казана издуње прве капи.
Касно је да се чудиш откуд горчина, неки чудан траг опорости и љутине.
Све ти је речено.
Хвлалио си се и разметао док су оне ћутљиво зријевале, лагао некога док си пекао меку ракију, псовао у онај проклети телефон.
Све ти је ту у једној чаши; растављање старе и састављање нове владе, мјере НКТ-а, обећања дата са „лако ћемо“, социјална давања, черупање буџета, партијско запошљавање, међународне прилике, Трамп и Бајден, палац и до палца. Све. Све до аустријског канцелара, и докле не можеш да замислиш.
Касно је да се жалиш јер си мимо савјета лакомо додавао шећер од којег изгори тиха снага дуња. Чинило ти се да их бијели кристал натјера у лудачко врење и погријешио си. Дуњама се додаје мед ако ћеш да се искупиш за пропуштено, да се покајеш за лажи, да залијечиш своје и дуњеве ране.
Можда можеш да слажеш око вина јер истина је у њему, па док је тражиш с вишком вина нађеш и вишак лажи , али са дуњама је другачије. У дуњама је молитва, а у молитви љубав. Како си пјевао тако си и пекао.
А ниси пјевао само ти него све око тебе. И ниси лагао само ти него сви, и сви у твом телефону, лагали и надали се да нико неће знати.
Камо среће да си носио усисивач.
Није до дуња него до труња.
Ниси ти Зевс па да лажеш без последица.
Горан Даниловић/ИН4С