Ослобађање институција представља фундаментални део процеса демонтаже накарадног система, који подразумијева и наставак развлашћивања ДПС-а, као и процесуирања свих високих кадрова бивше режимске партије који су се огрешили о законе.
Почетком текуће године Црна Гора је примила небески поклон у виду чудесних литија, које су својом масовношћу, достојанственошћу, али пре свега способношћу да преобразе и оплемене свест и душе многих њихових учесника, код слободољубивих грађана пробудиле наду у могућност политичких промена. До појаве литијског покрета, постојала је нека врста аксиоме, засноване на историјату аутократских режима, као и на вишедеценијском искуству домаће клептократије, која се састојала у немогућности смене црногорске диктаторске власти на изборима које сама намешта и поткрада. Управо је „дух литија” довео у питање одрживост такве, до тада необориве тезе и учинио да слободоумни народ истински поверује у могућност ненасилне смене диктатуре.
Дух литија омогућио је изузетну излазност током изборног дана, као и својеврсна „преумљења” код многих појединаца који су до тада традиционално гласали за режим, а који су у овој ситуацији одлучили да надвладају страх или да, уместо бирања дотадашњег пута који им је одређивало дебело црево, први пут закораче путем срца и душе. Дакле, након литијског чуда уследило је изборно: аутократски режим пао је на изборима које поткрада без капи проливене крви! Такав величанствен успех производ је тродеценијске тежње слободољубивих људи, од којих многи више нису међу нама; он је резултат свакодневног, константног труда и жртве прекаљених опозиционара и антирежимских бораца, најчешће „дискретних хероја”, од којих су неки пролазили дуге периоде режимске дискриминације и тортуре. Тај резултат је, дакле, из главе, душе и срца цела народа, и било би неправедно у том успеху било кога посебно издвајати, осим митрополита Амфилохија, првог представника православља у Црној Гори, који је пре одласка у царство небеско, и након свих својих неизмерних заоставштина, успео да се овенча и таквим подвигом.
Имајући у виду речено, могло би се рећи да формирање нове власти представља друштвени приоритет и ни под којим условима не сме бити доведено у питање. Превелики је улог у питању и нико нема право да се коцка са значајем и суштином историјске изборне победе. Грађани који су гласали за промене с правом исказују забринутост због чињенице да извршна власт још није формирана и да се у исцрпљујућим, често и мучним преговорима између мандатара и политичких партија изгубило превише времена. Но, и овај текст може послужити сврси да те грађане, макар делом, умири: влада ће, сасвим је извесно, бити изгласана у парламенту 2. децембра, и не постоје ни минималне назнаке да би у таквом процесу могло бити било каквих изненађења.
Само изгласавање нове владе јесте неопходан услов за демократизацију друштва, али не и довољан. Како би прва демократска власт у Црној Гори имала иоле повољне услове за рад, у оквиру победничких коалиција мора бити креирана атмосфера супротна тренутној, која је до крајњих граница затегнута и наелектрисана. Свакодневна препуцавања унутар највеће коалиције, разна подметања на рачун мандатара Здравка Кривокапића и било шта што излази из оквира конструктивне критике, након формирања извршне власти морају бити обустављени. Сувишно би било напомињати у коликој мери би амбијент константне напетости утицао на саму стабилност владе, од које зависи и њен опстанак, тј. процес грађења демократске Црне Горе. Да би се отклонили дате трзавице и препуцавања, тј. креирао амбијент за стабилан рад владе, неопходно је да све стране, како будући премијер, тако и руководства победничких коалиција, у потпуности разумеју комплексност и озбиљност ситуације, као и да искажу спремност на одређене уступке једних према другима.
Стабилност извршне власти обезбедила би да она у кратком року покрене све оне круцијалне ствари које жељно очекују грађани који су гласали за слом диктатуре. Пре свих, треба навести суштинске измене дискриминаторног Закона о слободи вероисповести, који је и довео до „буђења народа” и величанствених литија, а које ће бити изгласане до краја године. Нова влада ће се приоритетно бавити свим горућим проблемима, као што је суочавање с пандемијом и незапамћеном економском кризом, а истовремено ће темељно приступити ослобађању од бившег режима заробљених институција, што би, поред свих осталих бенефита, створило услове и за одржавање првих слободних и демократских избора у историји Црне Горе. Ослобађање институција представља фундаментални део процеса демонтаже накарадног система, који подразумева и наставак развлашћивања ДПС-а, као и процесуирања свих високих кадрова бивше режимске партије који су се огрешили о законе.
Нема никакве сумње да је председнику Ђукановићу политички погодовало неумерено одуговлачење формирања извршне власти, као и поменута препуцавања и крајње напети односи унутар победничких коалиција. Није тајна ни да он све кључне кадрове своје партије и бившег режима, који су и даље присутни у институцијама државе, свакодневно охрабрује и уверава их да је тренутни искорак Црне Горе у правцу демократије само привремен, те да ће се ускоро, најдаље за пола године, ствари вратити „на своје”, тј. под окриље његове, ДПС диктатуре.
Како би Ђукановићево бодрење сопствених кадрова остало на „пустим сновима” неопходно је да све компоненте нове власти изнова пронађу ону слогу која је красила народ током литија, као и да испоштују својеврсни „пакт о ненападању” који сам поменуо, а који би трајао макар онолико колико је влади неопходно да покрене наведене кључне ствари. И сваком мора бити јасно – више нема времена за губљење. Од дана самог изгласавања извршне власти временска компонента ће бити пресудна. Осим поменутих суштинских измена Закона о слободи вероисповести, као и других значајних ствари, очекује се да већ током јануара буду покренути судски процеси против високих функционера бившег режима за случајеве криминала и корупције. Такав развој догађаја довео би до расцепа унутар ДПС-а током ванредног конгреса те партије крајем јануара, што би Црну Гору неповратно отргло од аутократских искустава и утврдило њен пут ка демократији и владавини права.
Бошко Вукићевић/Политика