Намножило се. Намножило до мјере да хоће да прекипи. Намножило толико да и преширока душа хришћанска не може све да прикупи, разумије и опрости. Обистинила се она пророчка Андрићева о времену у којем „паметни ћуте а будале проговоре“, док се „фукара богати“! Из сваког буџака вире бјеснилом отроване њушке и лају на све и свакога. Навикнуте на деценијски воњ својих учмалих брлога, чак и мали дашак нових вјетрова, мирис слободе и демократије, мирис другачијег, као маљем насрће на њихова отупјела чула, па урлају. Немоћни да угризу, урлају на мјесец, на сјенке. Не штеде ни трагове оних давно минулих каравана, кивни на вријеме у којем би и подтрпезни ниво за њих био недостижан.
Није здраво мрзјети. Отров је то који разара душу, замућује вид и од којег се оглуви на оба ува. А они мрзе. Мрзе толико да у тој мржњи не штеде ни себе, свој елементарни разум, своје коријење, своје родослове и прапредачке гробове. У тој острашћености, надајаној тридесетогодишњом доминацијом, чак и промјена власти која се, узгред буди речено, обавезала да неће ни прстом дирнути у оно што су (нам) сазидали, доживљава се као слом „империје“ и „пад Олимпа“. У таквом стању духа и (не)свијести, не чуди што се чак и привиђења претварају у некакву реалну опасност која само што није јурнула на зидине „Скадра на Бојани“ који зидају већ толики вакат.
А те „силе мрака“ које „обноћ руше“ оно што што они „обдан обзиђују“ су, ко би други, Срби и све српско, укључујћи и новог премијера који се упорно изјашњава као стопостотни Црногорац и који, заједно са Дританом, јавно обећава да „Црна Гора никад неће бити друга српска држава“! Узалуд, дух „српске инвазије“ и хорде српских Хуна и Авара, упућених право са Дедиња, круже Црном Гором и пријете јој да је ускоро не буде. Сад, на који начин ће нестати и није баш најјасније, али има да је нема, и тачка. А да не би било да је нема, вазда будни чувари њеног „стијења и њеног поштења „(!?) куну, пријете, богораде и не утаљају.
Да се над „малом“ надвила смртоносна великосрпска сјенка најочитији доказ је шачица „тробојки“ којима је махано током слављеничких литија широм Црне Горе. Ужас над ужасима! Замислите, „тробојка“ која је колико до јуче (до појаве највећег црногорског усташе новијег доба, Ранка Кривокапића) била државна застава, сад је „застава стране државе“, колико год само личила на званични барјак „стране државе“. Али, није, изгледа, проблем у томе што личи на „заставу стране државе“ јер колико ономад се усред Црне Горе, и то по директном наређењу општинског званичника, вила застава Албаније, већ у томе што је „српска“! А проблем је и у самом слављу. Заборавивши оне своје силне „побједничке“ ватромете, колоне и слетове, дрвље и камење сваљује се на сличне изливе осјећаја побједе и ослобођења. Врхунац лицемјерја свакако је кад они који су у овој несрећној држави покрали све што за небо није било свезано (а чак су и Небо хтјели да нам отму) ламентирају над тиме како ће бити плаћен ручак којим је нови премијер частио свој кабинет.
Без иједне стварне заслуге присвојивши Црну Гору за своју „мајку“ тај политикантски талог је све друге (читај: Србе) прогласио – копиладима. Чак и они који су Црногорци само рођењем не либе се да запријете како, док је шачице њих, „Њемци (опет читај: Срби) неће проћи“! Као да су Срби уљези из неке друге галаксије, као да ова земља није и њих родила и као да свака њена чука и метериз нијесу заливени и њиховом крвљу и обољежени њиховим гробовима. А кад већ о мајци говоримо, не воли се она само због тога што је биолошка, већ због све оне бриге и пажње, одрицања и подметања леђа, због свих оних исплаканих и неисплаканих суза којима заливају наше животне стазе и богазе. Дакле, чин рођења је само предуслов а све ово друго је неаобилазни састојак осјећања која се гаје како према мајци тако и према домовини.
Може ли онда присвојена и узурпирана „домовина“ тражити и очекивати да је одбачена, презрена и угњетавана дјеца безусловно воле и поштују? Може ли та и таква „мајка“, са Милом, Ранком, Пуром и оним Вуксановићем као највећим синовима, очекивати да јој дјеца без адресе љубе скуте док их она упорно млати по ушима? Биће, ипак, да Црна Гора, каква год да је, није само њихова, да у њеном крилу, уколико жели да заслужи љубав и поштовање, мора бити мјеста и за њене Србе, за „тробојку, за њихово славље и њихово туговање.
Као неко ко је имао све услове да оде али је Црну Гору одабрао и за живот и за гроб, ко је Србин не у инат Ранку и Пури већ зато што је такав рођен, коме је „тробојка“ била застава под којом се постројавао и стајао мирно, не тражим ништа више до парче крила „мајке“ Црне Горе колико и сваком њеном сину и посинку. И да, коначно, умукне овај бесомучни лавеж, ово режање и завијање, ова фарсична жалопојка над злехудом судбином Црне Горе којој се, гле чуда, десило мало демократије и мало слободе. Да утихне блејање стада које се боји да више неће бити слане руке за чијим је мирисом годинама ишло на шишање. Биће како ће бити, бојим се да дуго неће бити добро, али ће нам свима бити исто. Јер, осуђени смо на овај простор, на ово вријеме и једни на дуге. И зато, одморите, аман заман, одморите и пустите да, коначно, сване!
Емило Лабудовић/ИН4С