Сенка распада Југославије над Етиопијом

Аналитичаре етиопски устав подсећа на југословенски из 1974, а захтеви за државношћу, попут Сидаминог, на демонстрације косметских Албанаца 1981. за надоградњу покрајине на републику. – Напетости се већ дуже гомилају у земљи са 90 етничких група и 10 полуаутономних региона са више од 110 милиона становника, другим по величини у Африци. Од избора Абија за премијера 2018. почели су сукоби федералне владе и Народноослободилачког фронта Тигреа (НОФТ)

Адис Абеба, главни град Етиопије, септембра 1984. деловао је депресивно. Прослављано је 10 година откако је војни режим ДЕРГ оборио цара Хаиле Селасија I (1892–1975), последњег међу соломонским краљевима крунисаним од 13. века, и почетак деловања Радничке партије Етиопије. Било је то усред грађанског рата у земљи и на врхунцу Велике глади која је убила милион људи.

Пријем за домаће и стране госте био је у краљевској палати коју је саградио император Менелик Други (1844–1913) док је ширио царство, а Хаиле Селасије скончао утамничен. Имање на 40 хектара у центру Адиса у тмурно магловито предвече окруживале су дрвене страћаре пред којима су стајале испијене људске силуете умотане у ћебад и крпе.

Из Менеликове палате је после 1991. и окончања Демократске Народне Републике Етиопије, победник у грађанском рату, моћни премијер Мелес Зенави планирао до смрти 2012. „Економско чудо на Нилу”, по узору на развојне успехе Јужне Кореје и Народне Републике Кине, са годишњим просечним растом привреде од 10 одсто. Садашњи премијер Абиј Ахмед је из те палате ових дана покренуо војну акцију против земљака у најсевернијој провинцији Тигре. Стотине људи убијене су од почетка борби 4. новембра, а хиљаде су побегле у суседни Судан. Уколико ствари крену лоше, савремена Етиопија, заснована на етно-федерализму, могла би се распасти попут социјалистичке Југославије, кажу неки аналитичари.

Напетости се већ дуже гомилају у земљи са 90 етничких група и 10 полуаутономних региона са више од 110 милиона становника, другим по величини у Африци. Од избора Абија за премијера 2018. почели су сукоби федералне владе и Народноослободилачког фронта Тигреа (НОФТ). НОФТ, као герилска војска, са устаницима суседног региона Еритреје био је 1991. одлучујући у обарању режима марксистичког вође Менгисту Хаиле Маријама. Од тада је НОФТ био главни партнер у владајућој коалицији, доминантан у политици и економији Етиопије.

Абиј, 44-годишњак и најмлађи премијер у Африци, изабран као „реформистички лидер”, оптужио је званичнике претходних влада за корупцију и кршење људских права и уклонио кључне личности НОФТ-а из свог кабинета. Брзо је по либералном узору променио политику и већ 2019. као миљеник западних медија добио Нобелову награду за мир због мировног споразума с дугогодишњим непријатељем Еритрејом. Еритреја се 1993. на референдуму отцепила од Етиопије, а две земље су водиле жесток рат између 1998. и 2000.

Раздор Адис Абебе са Тигреом проширио се пошто је савезна влада одложила парламентарне изборе широм земље због пандемије ковида 19. Челници Тигреа су то назвали „персоналном аутократијом” и у септембру одржали изборе у свом региону. У Адис Абеби су то сматрали невиђеним чином пркошења савезној влади и уместо НОФТ-а почели да финансирају локалне заједнице, додатно разбесневши регионалну власт. Од тада се савезна и влада региона узајамно означавају као „нелегитимне и неуставне”.

Руководство у Тигреу сматра Абијеве реформе покушајем изградње унитарног система власти који уништава постојећи савезни аранжман. Неслагање Тигреанаца с Абијем представља дубок прелом у самом језгру моћи у земљи.

НОФТ је раније упутио прикривене претње отцепљењем, позивајући се на члан 36. савезног устава о „безусловном праву на самоопредељење, укључујући право на сецесију”. Устав из 1995. је прописао федерални систем у којем главне етничке групе управљају својим регионима, у службеној употреби користе локални језик и упражњавају властите обичаје.

Етиопија је 2019. добила још један аутономни регион, Сидаму на југу земље, после референдума локалног становништва које чини четири одсто укупног у земљи. Од тада се Абиј суочава са захтевима других етничких група за сопственом државношћу. Зато је као противтежу распрострањеном етно-регионализму претворио владајућу политичку коалицију Етиопски народни револуционарни демократски фронт (ЕНРДФ) у унитарну странку Партију напретка (ПП).

Абиј, припадник најбројнијег племена Оромо, верник пентакосталац од оца муслимана и мајке православке, своју идеологију којом се рве са последицама етно-федерализма назива „медемер”, или „окупљање” на језику Амхара, друге највеће етничке групе у Етиопији. Но, његове политичке реформе отвориле су поклопац над кључајућим етничким тензијама у земљи, које су раније власти немилосрдно сузбијале. За време Абијевог премијеровања етнички сукоби су однели животе хиљада Етиопљана, а неколико милиона отерали из њихових домова.

Аналитичаре етиопски устав подсећа на југословенски из 1974, а захтеви за државношћу, попут Сидаминог, на демонстрације косметских Албанаца 1981. за надоградњу покрајине на републику. Сличности се налазе између доминације Савеза комуниста у Југославији који су после Тита урушили фракционализам и надметање етно-национализама, са ЕНРДФ од смрти 2012. тигреанског вође и премијера Зенавија.

Старе историјске неправде, истините или наводне, као и у Југославији, користе последњих година у Етиопији националистички политичари ради мобилизације гласача, што би такође могло да води грађанским ратовима и етничком чишћењу. За то су највеће аутономне регије већ опремљене сопственим снагама безбедности, највише у Тигреу.

Упркос јаким разлозима за критику етничког федерализма у Етиопији, тамошње разнолике групе, добро наоружане и политички свесне, јасно стављају до знања да се не може пресудити противно њиховој вољи. Отуда је мало посматрача Етиопије који верују да ће Абиј наметнути савезну контролу Тигреу.

Сукоб у Етиопији прети контролисаним јачањем, што ће вероватно коштати десетине хиљада живота. Уз то, у владиној белој књизи о националној безбедности из 2002. је оцењено: „Изгледи за распад не могу у потпуности бити искључени”.

Борислав Коркоделовић/Политика