Да попричамо мирно!
Ево, да још мало придржимо, подржимо и полижемо, само и једино Премијера, Његов култ личности који није имао као такав када ни да се, не дај Боже, конституише. Да напишемо још коју пјесмицу и панегирик посвећене Султану. Ми, добро плаћени ухљеби Султанови!
Ми, који смо и који „само“ држимо до Благослова Светога Старца, који „само“ подржавамо Наду да се нешто може промијенити, који „само“ чувамо Вјеру да ће се то десити, који имамо Љубави према општем добру! Не ономе добру које се тиче само једнога народа или једне класе, већ ономе добру које се тиче свих оних затечених, који већ бивствују и које не можемо и нећемо ни побити, ни проћерати, ни анулирати, али поред којих можемо, надајмо се, као народ можемо и морамо наћи своје мјесто. Нисмо хтјели Револуцију!!! Молим лијепо, овако изгледа Оловка са свим својим писменостима и неписменостима. Ми, ухљеби који нису нити ће од политикантске ствари узети ни евра ни динара, који у Парламенту никада неће гласати ни за један предлог закона, ни уставни, ни неуставни, ваљда смијемо на тргу, Синтагми, на порталу, бити у доброј нади и типовати на некога, у том политичком хазарду, да може нешто да промијени и колико можемо да му обезбиједимо некакву, макар јавну подршку и Слогу!
Нисмо се ми, лизачи и претеденти на послове бајне бунили против тамо неких слобода и права на говорење и мишљење, али смо се борили да неко буде Екипа, да буде Заједница. Јер на другој страни јесте интересна група која дјелује због ситног интереса још увијек и која ће то чинити и даље и убојито и опасно. Због тога, мислили смо да је нас 80% заслужило да имамо уигране представнике који неће надигравати себе, а тиме и нас. А они су се надигравали и надгорњавали јавно и дијелили свој бирачки корпус, а да власт још нијесу били ни преузели. А неко је ћутао, неко је био и мудар и достојанствен. Када смо кренули у Побједу, овога смо сви били свјесни. И састајали смо се и договарали Тајно! Кад мислили да смо побиједили, испливала наша јадна немудрост, неискуство у позицији скоро па побједника и још понешто.
Ако треба, није проблем, прије и након сваког јавног обраћања ћемо јавности дати на увид посједовне листове и личне банковне рачуне, али и предака својих, па ћемо онда, ваљда, онда моћи писати јавно и покушати бранити „Срну у изгубљеном рају“. Писати јавно као добронамјерни пучани, не као нове политичке патриције.
Прихватам ову полемику која остаје у некој мистичној магли гдје се не зна ко је шта коме лично рекао и поручио. Није то мој стил, али је прихватам јер је спортски навући рукавице истих унци. И не ударам испод појаса! Ни када помињем неименоване, а идентификоване групе које климоглаве Султану. Има у тој идентификованој, а неименованој групи, да ће и један бити, који не климоглави и чији никада климоглавили нису. Па се због њих или њега потенцијално врло постојећега, треба да коси ужега замаха. Многи, част изузецима, увијек и свагда, многи који су гласали за Премијера у три наврата, у три наврата су пљунули па запјевали! Неко да пљује и пјева не умије. Неко не мере!
Први пут су Га Тајно изабрали и одштампали поштовано имеЊегово поред редног броја један. Мислио „сироти“ човјек да то није стуб срама. Када побиједили, одмах почело пљување и тајно и јавно и они који су били дужни да буду узори, стављали су се на ону страну одакле је било лако пљунути „генерала без војске“. А неко је трпио и позивао на Заједништво, јер: „Само слога биће пораз врагу!“, рече Свети Старац и отворише се Небеса! Други пут су Га изабрали Тајно и подржали јавно и изгласали да као будући Мандатар може да састави Владу. Опет је услиједило митраљирано пљување. И трећи пут, пред и након изгласавања програма Владе, присуствовали смо пљувачном бомбардовању. Шта ћемо са пљувачним жлијездама након короне?! А за све вријеме, нигдје ни једног јединога Тајнога састанка да се измиримо!!! Да га је било, сазнали бисмо одмах, али не из жуте штампе, него равно са скупштинске говорнице. Са јавне говорнице за велике тајне, великих тајника опште ствари! Нарочито колико је Цркви у ЦГ приложено новца! Баш да не зна љевица што чини десница!
Није свако ћутање и подршка, а нарочито љубав није климоглавље. Нити је свака ода, апотеоза, химна, панегирик… Вјерујем и Оче наш. Али много пута ни критике можда нису речене на прави начин, у право вријеме и са изгледном перспективом – да се старе ране не дирају! Није ни сваки отпор антикомунизам, антистаљинизам, антитоталитаризам нити антисултанизам. Ваљда смо то видјели ’48. Тако нас је учио Свети! Само да не будем прозван да сам заговорник тајних друштава, нити тајних организација у „општедруштвеном интересу“! Али смо закључили, ваљда, да наш политички противник, све је друго осим политичкога и било је неопходно катакомбно удруживање, е да би остали у голом животу! Сјећамо се, обећани су нам били Бљескови и Олује! Жеља да оних 250 000 и даље буде 250 000, а не десет пута по 25 000, није потајна жеља за тоталитаризмом, но вапај да сачувамо цркавицу од Слободе. Али како је кренуло са свих страна, оде још један мој „лепи санак“! И још понекога из неименоване, али постојеће групе која је сањала и још је можда мамурна.
На концу, могла су и та добра браћа из Београда да позову некога од климоглаваца који болују од послушничке логореје, имали су нам бројеве, да нам објасне, да не губимо Душу разапети између идолопоклонства и каријеризма када већ се боримо за Слободу! Али нису!
Богић Булатовић/ИН4С