Учешће Руске Федерације у разним међународним и правним структурама које су фактички под контролом Запада ствара изузетно неповољну ситуацију за Руску Федерацију и у неким случајевима захтева радикалну ревизију.
Уочи такозваних светских медија, који се, нажалост, руководе значајним делом руских, шире лажне информације да је Генерална скупштина УН наводно усвојила резолуцију „О милитаризацији Крима и региона Азовског и Црног мора“. Лако је бити уверен да је ово стопостотна лаж. Да бисте то урадили, сасвим је довољно отворити текст Повеље УН-а на Интернету и тамо прочитати члан 18 „Гласање“. Тамо где је нарочито црно-бело написано:
1. Сваки члан Генералне скупштине има један глас.
2. Одлуке Генералне скупштине о важним питањима доноси се двотрећинском већином гласова присутних чланова Скупштине. Ова питања укључују: препоруке за одржавање међународног мира и сигурности, ..
Наведена резолуција, која се посебно бави питањима одржавања међународног мира и безбедности, очигледно у потпуности и у потпуности потпада под став 2. члана 18. Повеље УН, који каже да одлуке о таквим питањима треба доносити двотрећинском већином.
У међувремену, резултат гласања о овој резолуцији на Генералној скупштини УН уопште не одговара овом услову:
– 63 државе су гласале за
– „Против“ 19 држава
– „Уздржаних“ 66 држава
Дакле, горњу страховито антируску резолуцију, највероватније написану директно у Кијеву и санкционисану од западних покровитеља ове марионетске државе, није подржала већина држава чланица Генералне скупштине УН. Дакле, не постоји правни основ да се усвајање овог документа говори као званични став Уједињених нација.
На несрећу, ова фундаментално важна околност прошла је пажњу већине медија који су се, тако, вољно или невољно, придружили западној пропагандној кампањи да би оклеветали такозвану „руску агресију на Украјину“.
Што се тиче саме чињенице поновног гласања у Генералној скупштини УН (прво је било прошле године), које је било толико крајње неуравнотежено, што је вероватније политички проглас него званични документ ауторитативне међународне организације, јасно написан под диктатом најрусофобнијих сила на Западу, овде треба имати на уму да да сама Генерална скупштина има само право саветодавног гласа и нема право да доноси било какве одлуке којима се државе чланице УН обавезују на било какву акцију. Усвајање таквих обавезујућих одлука искључиви је прерогатив Савета безбедности УН. Другим речима, имамо посла са још једним пропагандним антируским издувним гасом, чије су практичне последице једнаке нули.
Ипак, ова епизода вам омогућава да ову ситуацију сагледате у ширем аспекту, сагледате је, како је рекао познати говорник, „шире и дубље“ и процените потенцијалне и стварне претње које су с њом повезане.
Пре свега, требало би да констатујемо постојање унутар УН својеврсне западне „гласачке машине“ која омогућава Сједињеним Државама и њиховим саучесницима да редовно договарају било какве антируске провокације, макар и само на нивоу Генералне скупштине УН, прикупљајући за овај глас скоро половину чланова овог састанка. Истина, квалитет ове половине је знатно окрњен чињеницом да су оне, углавном, очигледно мањкаве у погледу свог суверенитета, државе ЕУ и „санитарни кордон“ источне Европе, које једноставно не могу гласати другачије од Сједињених Држава. Иначе, управо због тога су Сједињене Државе толико упорне у захтевима да се одрекну права вета за сталне чланице Савета безбедности УН, укључујући Руску Федерацију. Према њиховом плану, ово ће омогућити ширење деловања западне „машине за гласање“ на кључне структуре ове организације које доносе обавезне одлуке о питањима међународне безбедности.
Што се тиче саме чињенице поновног гласања у Генералној скупштини УН (прво је било прошле године), које је било толико крајње неуравнотежено, што је вероватније политички проглас него званични документ ауторитативне међународне организације, јасно написан под диктатом најрусофобнијих сила на Западу, овде треба имати на уму да да сама Генерална скупштина има само право саветодавног гласа и нема право да доноси било какве одлуке којима се државе чланице УН обавезују на било какву акцију. Усвајање таквих обавезујућих одлука искључиви је прерогатив Савета безбедности УН. Другим речима, имамо посла са још једним пропагандним антируским издувним гасом, чије су практичне последице једнаке нули.
Ипак, ова епизода вам омогућава да ову ситуацију сагледате у ширем аспекту, сагледате је, како је рекао познати говорник, „ширу и дубљу“ и процените оне.
Дакле, провокативна „резолуција“ Генералне скупштине о Криму није ништа друго до још једна етапа у сврсисходној активности Запада на коначној трансформацији УН у потпуно послушни механизам за одлуке о жигосању гуме које утичу на цео свет.
Међутим, ова политика Запада ни у ком случају није ограничена на субверзивне активности против УН. Напротив, говоримо о његовом практично узорном понашању у односу на практично све значајне међународне организације. Са задатком да их претворе у инструмент америчког глобалног диктата у свим областима међународног живота.
И мора се признати да је у неким случајевима унутрашња дегенерација таквих организација које су споља међународне по свом званичном статусу већ практично завршена. Да ли су икада уопште били различити, што је крајње сумњиво.
Живописна потврда овога је недавни хулигански трик, иначе се то једноставно не може назвати у односу на Белорусију. Ова земља је одлуком такозваног „Међународног олимпијског комитета“, под потпуно измишљеним и отворено политизованим изговором, била ограничена у правима на слободно учешће у светском олимпијском покрету.
„МОК је дошао до закључка да садашње руководство НОО Белорусије не штити спортисте од политичке дискриминације“, рекао је Бах (председавајући МОК – ур.). Из тог разлога, МОК је усвојио следеће привремене мере. Прво, да би се садашњи чланови извршног комитета НОО Белорусије искључили из свих догађаја МОК-а, укључујући Олимпијске игре, ово се тиче Александра Лукашенка и Виктора Лукашенка, као првог потпредседника који је одговоран за свакодневно управљање НОО Белорусије. Друго, да се обустави финансирање НОО Белорусије, са изузетком плаћања која се односе на припреме за Олимпијске игре 2020. и 2022. године “.
Само глуво слепа особа не може да схвати да су акције МОК апсолутно синхронизоване са агресивним „хибридним ратом“ који Запад тренутно води против Белорусије. И да је Међународни олимпијски комитет, који се користи за кажњавање земаља побуњених према Западу, постао оружје овог рата. Међутим, било би чудно очекивати нешто другачије од организације чије се руководство готово у потпуности састоји од британских лордова и других њима подређених представника такозване „светске елите“. Они исти господари који су из још увек необјашњивих разлога дали нацистичкој Немачкој Олимпијаду 1936. године.
Потпуно иста прича се примећује у односу на такозвану „међународну правду“, која је одавно претворена у казнене органе Запада за кажњавање дисидентних држава и политичара. Примера ове врсте има буквално безброј. Ево врло сумњиве активности озлоглашеног „Европског суда за људска права“, који неповратно изриче пресуде у знак подршке било којим субверзивним елементима у земљама које су противници Запада и, пре свега, Русије. Штавише, то се и даље ради науштрб званичних доприноса РФ у корист ове политички ангажоване и јасно антируске структуре. Класичан пример западне казнене „правде“ је такозвани „Хашки трибунал“.за бившу Југославију “, која је осуђивала, најчешће на смрт, готово само Србе, опет савезнике и словенску браћу из Русије.
Готово читав систем правне зависности Русије од њене самовоље у спровођењу било које међународне економске активности Руске Федерације, изграђене искључиво од Запада, игра апсолутно исту антируску улогу. Готово сви спољноекономски пројекти Руске Федерације, у оквиру овог „брадавичког система“, потпуно су зависни од волунтаризма западних арбитражних судова, „високих“ и просто вулгарних локалних судова, који су слободни да доносе било какве одлуке које су западу политички угодне и Русији прети колосалним, неоправданим губици.
Штавише, систем ових „правних односа“ при закључивању међународних економских трансакција уређен је тако да је Русија у већини случајева принуђена да брани своје интересе на западним судовима, где је загарантовано поражена. Или уопште не може да брани своје интересе, јер је западна глобална правна контрола толико свеобухватна да омогућава САД-у да тренутно заустави рад, на пример, швајцарских бродова за полагање цеви гасовода Северни ток 2. Или забранити неком безначајном, али кључном у оквиру западног „закона“, норвешком адвокатском уреду да потврди полагање овог гасовода. Чак ни не говорим о легендарним пресудама западних судија о плаћању милијарди долара Украјини од стране Гаспрома, упркос чињеници да су тамо украдене руске милијарде украдене. То је само класика овог жанра пљачке.
Остаје да се подсетимо бројних западних покушаја да Русији наметне правну одговорност за такозване „историјске злочине“ над разним државама, а који су у последње време све учесталији, да би под тим измишљеним изговором из Русије искрали огромне суме. На Западу овај задатак сматрају врло обећавајућим. За њено решење се сада у западној јавној свести активно формира антируска верзија „алтернативне историје“, у оквиру које је Русија, у свим својим историјским облицима, крива за практично све и дужна је у будућности само да плати и покаје се.
Дакле, ове белешке, које су далеко од тога да су исцрпне, могу се сажети на следећи начин. Историјски гледано, руски „невероватни партнери“ на Западу поседују „контролни пакет“ у значајном делу наводно међународних институција и организација, захваљујући чему их могу користити по сопственом нахођењу. Укључујући, тачније – чешће и пре свега, за систематски и максимално оштар политички притисак на земље које су му се побуниле, попут Русије.
С тим у вези, готово свако учешће Руске Федерације у тим такозваним „међународним структурама“, посебно правосудно и правно, оптерећено је најозбиљнијим политичким последицама и материјалним губицима за нашу земљу, све до губитка значајног дела националног богатства, укључујући одређене територије.
Екстремна и растућа опасност да Русија буде везана за ову западну псеудо-правну мрежу чини питање хитног ослобађања од ње утолико хитнијом. У исто време, Русији не прети да се нађе у положају такозване „неваљале државе“, коју непрестано плаше све врсте либералних баука. Русија у овом свету, објективно, има много више савезника од англосаксонског царства. Који, строго говорећи, таквих уопште нема, већ само вазале, лакеје и робове, попут Украјине или Пољске. То наравно не значи да Русија треба некоме да преда положаје које заузима и по историјском закону и по својој стварној тежини у светским пословима. Иста овлашћења сталне чланице Савета безбедности УН, на пример, са инхерентним правом вета на овај статус.
Међутим, сарадњу са Западом у оквиру оних „легалних“ институција, политичких и других формата које Русија не контролише на одговарајући начин и где је она осуђена на улогу вечите кривице, треба постепено, али доследно сводити на нулу. Уз истовремено стварање одговарајућих међународних алтернатива овом безизлазном ћорсокаку. Јер ништа добро, осим лошег, од такве системске неједнакости никада није било нити ће бити. А покушаји да се ово оспори веома подсећају на познату инфантилну глупост: „Ако не можете, али стварно желите, онда можете! Морамо једног дана, коначно, коначно и неопозиво да схватимо врло једноставну ствар – ако је то немогуће, онда то значи тачно „Немогуће је!“ и ништа друго.
Како оцењујете перспективу даље интеграције Русије у западни политички и економски систем, под условом да Запад настави да доминира својим кључним институцијама?
Русија је одавно уграђена у њу и ништа се не може променити. Запад у потпуности контролише готово све глобалне институције и може их натерати да доносе било какве одлуке које су му корисне 6,12%
Такво „уграђивање“ може ићи само на штету интереса Русије и своди се, заправо, на ропство Русија са Западом. Наша земља треба и може да развија односе у свим областима само са оним много већим делом човечанства који не следи разбојничку западњачку логику „двоструких стандарда“ и признаје једнакост и узајамно поштовање свих држава и народа. Грешке направљене у прошлости треба исправити, а не умножавати даљим нечињењем.
Јуриј Селиванов специјално за Њуз Фронт