Састанак у америчком Конгресу био је лабудова песма Елиота Енгела – његова последња активност на месту председавајућег Одбора за спољне послове.
Већ смо говорили о томе да постаје јасно да су, и поред свих најава и нада када је у питању долазак Бајденове администрације на власт, очекивања јастребова блиских Демократској странци, у САД и у региону, била нереална. Самим тим и фрустрација ових кругова је велика.
Ситуација и у свету и у САД је потпуно другачија у односу на 2016, а поготово у односу на крај деведесетих, где су ови лобисти, а нарочито Сервер и Енгел, остали ментално заробљени.
Ово је покушај да се изврши утицај на долазећу администрацију да питање КиМ третира као један од приоритета и да се више ослони на ове кругове, пре свега на оне попут Сервера, али и Бугајског, који су своје каријере изградили на антисрпској реторици.
У уводним излагањима могли смо по ко зна који пут да видимо комбинацију лажи и лицемерне болећивости Сервера и Енгела – које деценијама дебело наплаћују албанској дијаспори у САД – у покушају да се сачува имиџ жртве за косметске Албанце.
Наши медији су извештавали о појединим деловима дебате, пре свега фокусирајући се на дизање тензија због могућих будућих последица и притисака на нашу земљу. Међутим, постоје важни елементи који нису помињани у другим коментарима.
Иако нема никакве сумње да су сви панелисти и председавајући одбора срце проалбанског лобија у САД, постојале су разлике у њиховом приступу.
Умерени приступ Медлин Олбрајт
Најумеренија од свих била је Медлин Олбрајт, која је, уместо директног заступања албанских интереса, подршку Косову и централизованој БиХ упаковала у регионални а не појединачни приступ, заснован пре свега на улози ЕУ због аспирација свих земаља у региону ка чланству и неопходности инсистирања на владавини права и борби против корупције у региону у целини, описујући државе у региону као заробљене корупцијом и организованим криминалом. Олбрајтова сматра да је за стабилизацију региона неопходна комбинација дипломатије, силе и економије.
Енгел и Сервер ментално заробљени у деведесетим
Елиот Енгел и Даниел Сервер су у уводним излагањима очекивано одрадили свој део посла и оправдали новац који годинама добијају од Албанаца. Занимљиво је, међутим, да је , и поред простора који Сервер добија у нашим медијима, где се његови ставови погрешно представљају као релевантни, Сервер био потпуно игнорисан од стране чланова овог конгресног одбора.
У расправи су сва питања постављана пре свега Медлин Олбрајт и, када је у питању улога Русије и Кине у региону, Јанушу Бугајском. Једно једино директно питање постављено је Серверу по јеврејског линији, од стране конгресмена Левина, који се интересовао зашто су Јевреји „дискриминисани у БиХ и не могу да се кандидују за чланове председништва”, што само по себи представља потпуно непознавање ситуације у БиХ.
За све преостало време дебате, Серверу није постављено ниједно питање и он је у пар наврата покушао да се реченицом или две сам убаци у разговор – са променљивим успехом.
Можда би ово могла да буде лекција и нашим медијима и стручним круговима, који по инерцији поклањају пажњу његовим ставовима и дају му релевантност коју он, извесно, нема.
Бугајски свој приступ заснива на спречавању кинеског и руског утицаја
Поред већ познате антисрпске реторике, преовлађујућа матрица у наступу Бугајског било је посматрање региона кроз перспективу ривалитета САД и осталих сила у успону и оптужби против злоћудног утицаја Русије и Кине и, делимично, и Турске. Утицај Русије и Кине је био тема за готово све чланове одбора, што је дало велики простор Бугајском за изношење својих ставова.
Хрватска, Мађарска, Бугарска директно оптужене за поткопавање стабилности региона
Међутим, занимљиво је да су по први пут именоване три регионалне чланице ЕУ – Хрватска, Мађарска и Бугарска – као земље које директно поткопавају стабилност региона. С тим у вези, посебно је наглашена негативна улога Бугарске. Ово је додатно нагласило релевантност регионалног приступа који је заступала Медлин Олбрајт, односно потребе за променом режима и у овим земљама као део ширег регионалног контекста.
Помало незапажено, прошло је мноштво занимљивих елемената у овој дебати, који могу да буду од значаја за стратешко осмишљавање нашег одговора на изазове у наредном периоду.
КиМ
И Енгел и сви панелисти су јавно признали да:
1. Бајден и његова администрација имају теже и приоритетније унутрашње и спољнополитичке проблеме да би се више ангажовали око западног Балкана
2. „Косово није нормална земља”, „нема заокружену државност”, (што се разликује од мантре коју понављају готово две деценије о „успешној младој демократији”)
3. „Косово не може да постане нормална земља” док се Србија не сагласи са тим, као и Русија и Кина у СБ УН; с тим у вези не постоје заобилазна решења
4. ЕУ не може да врши притисак на Србију када и у самој ЕУ постоје земље које не признају КиМ; стога на ове земље, а пре свега на Грчку, Словачку и Румунију, треба извршити додатни притисак да признају Косово као државу
5. Признат је ефекат нашег лобирања за повлачење признања, иако је описан пежоративно, као резултат поткупљивања влада у океанским и афричким земљама – ово је сигуран знак да треба да наставимо са тим активностима
6. Евидентно је инсистирање на покушају да мандат Специјализованих већа буде проширен и на Србе, како би се сачувала репутација жртве за Албанце, која им је пресудна за одбрану аргумената за заокруживање косовске државности.
Сада је јасно да су иницијативе које долазе с тим у вези из Тиране и Приштине осмишљене и координисане од стране албанских лобистичких кругова у САД. Такође, ово је још једна потврда последица које ће пресуде Специјализованих већа имати по њихове циљеве и косовски пројекат у целини. Оно што Приштина и Тирана и њихови лобисти заборављају, Специјализована већа су формирана на основу извештаја Парламентарне комисије Савета Европе о злочинима почињеним од стране ОВК, јер је тужиоцима Хашког суда за бившу Југославију политичким одлукама било онемогућено да се баве овим злочинима, док су остали злочини почињени на КиМ били третирани од стране овог Хашког суда. Иако ни Приштина ни Тирана, а ни САД немају мандат да мењају делокруг рада овог суда, за очекивати је да се притисци с тим у вези интензивирају и ми морамо да уложимо додатне напоре са чланицама СЕ да овакве притиске у старту сасечемо.
БиХ
1. Напори за централизацију БиХ и обезвлашћивање РС ће се наставити
2. САД су свесне да ревизију Дејтонског споразума не могу да изврше без сагласности Русије и Србије
3. Стога ће Запад покушати да створи услове за измену Устава БиХ, нарочито одредаба које се тичу територијалног уређења
4. Ове измене могуће је извршити референдумом и фокус ће бити стварање услова за успешан исход референдума у вези са овим изменама
5. У међувремену ће се наставити провокације Бошњака и високог представника
6. Иако се декларативно истиче да су ове измене неопходне због функционалности земље (признаје се да је потпуно дисфункционална) и њеног евентуалног чланства у ЕУ, прави циљ је да се БиХ утера у НАТО, чему су Република Српска и њено право вета главне препреке
У дебати је по први пут јавно изговорено да су српски народ и његови интереси, заправо, колатерална штета потребе да се исламском свету покаже да безусловна подршка Израелу и кампања против исламских држава у оквиру борбе против тероризма нису последица односа САД према исламу. Иако се о овоме често спекулише у аналитичким круговима који нису блиски Западу, демократски конгресмен из Калифорније, Бред Шерман, иначе дугогодишњи члан произраелског лобија у америчком Конгресу, по први пут је изговорио да би бомбардовање хришћанске земље у Европи како би се заштитили муслимани у јужној српској покрајини и раније у БиХ требало да буде довољан знак исламском свету да САД имају избалансиран приступ и да њихова спољна политика није усмерена против исламских земаља.
Шта реално можемо да очекујемо
– Да се не отвори ниједно поглавље притисак ће бити појачан али не и катаклизмичан – како се то представља у нашим медијима
– Притисак ће бити и непосредан, везан за утицај Београда на РС и питање КиМ, али и посредан, пре свега заснован на оптужбама за ауторитарност режима, партократију и клептократију и односе са Русијом и Кином
– И у круговима у врху ЕУ, и њеним кључним чланицама, питање Косова, иако се на њему јавно инсистира као на пресудном елементу за чланство Србије у ЕУ, у приватним разговорима се описује као споредна тема, док се као главни проблем истичу непостојање владавине права и аутократија. То је био и главни аргумент групе земаља са Немачком на челу у време њеног председавања и ова одлука је донета још крајем јуна, када сам на то и јавно упозорио
– Циљ оваквог приступа је да се Вучић натера да направи уступке у вези са КиМ и РС како би обезбедио мекши однос ЕУ и САД према себи и својим владајућим структурама
– Већ се покреће питање кршења америчких санкција против Русије куповином наоружања од Москве
– Притисци у вези са дистанцирањем од Русије и Кине ће се појачати јер је основна идеја да се Србија заоштравањем односа са Москвом и Пекингом остави на ветрометини, да зависи искључиво од диктата Вашингтона и Берлина (знамо како смо прошли када су се само они питали), а да се Русија и Кина испровоцирају да одустану од Србије и принципијелне заштите међународног права и на терену и у УН у случајевима КиМ и БиХ (случај Јерменије)
Када је у питању амерички Конгрес, управо ће ово бити кључно питање у наредном периоду и с тим у вези можемо да очекујемо највеће притиске. Елиота Енгела на месту председавајућег Одбора за спољну политику ће заменити демократски конгресмен Грегори Микс, који се у последње време профилисао тврдим антируским ставом. Микс је, између осталог, стајао иза недавно донесеног закона којим се спречава повратак Русије у Г7. За очекивати је да ће овај одбор за спољну политику под његовим председавањем вежбати мишиће и на нама када је у питању однос са Русијом и Кином, нарочито ако се има у виду да су готово сви чланови одбора у дискусији поменули улогу Русије у региону и њене односе са Србијом.
У светлу најављене интензивиране сарадње САД и ЕУ, то ће бити координисани притисак, где ће ЕУ кренути агресивније да инсистира на усклађивању спољне политике Србије са спољном политиком ЕУ, што укључује и антируске санкције.
Главна мањкавост идеје о савезништву САД и ЕУ на западном Балкану
Иако је био евидентан покушај да се улога ЕУ представи као примарна и кључна за стабилност региона, онако како ову стабилност виде одређене структуре у Вашингтону, апсолутно ниједан учесник у дебати није поменуо дефакто одустајање ЕУ од проширења и чињенице да временом и декларативна посвећеност чланица процесу проширења бледи, а да без реалне и опипљиве европске перспективе региона, ЕУ губи и ефикасне инструменте утицаја и притиска на владајуће елите у региону.
Небојша Човић/Политика