Ове редове не пишем само теби и твојим исписницима. Пишем их ништа мање и себи, и за мене они имају форму извињења јер смо те лагали, роде мој. И не да смо те лагали већ те обмањујемо и сада и завлачимо за Голеш планину. И не, није ме на ове редове инспирисала недавна премијерова посјета Бриселу и поклоњење тамо учињено јер то сам знао и прије него су спаковали кофере.
Уосталом, изгледа да сви путеви црногорских званичника воде или у Брисел или у Берлин, било да им је вријеме или невријеме. Као што је ономад Мило, док су му по држави падале НАТО бомбе, на крилима тог истог агресора, летио да му пољуби крвави скут, тако се и Здравко запутио истим трагом, да се закуне на вјерност и послушност, пренебрегавајући чињеницу да му на прагу куће, у Београду, гори пламен озбиљног дипломатског проблема. А све је то, наводно, у функцији нашег што краћег батргања путевима и путељцима ка коначном циљу и спасу – Европској унији. А баш о томе желим да ти испричам једну причу. Причу о томе колико је европска будућност овога простора за нас и наш народ – неевропска.
Прича је из времена од прије 12 година и дешава се у хрватском селу Љесковац, насељеном Србима, у којем је, међу педесетак времешних житеља, тада живјела и двогодишња Милка. Службеник Хрватске радио – телевизије који је у Љесковац дошао да „убере“ тв претплату затекао је Милку како се игра омаленом лоптицом јер друге врсте забаве просто није било. Милка је, наиме, рођена у љесковачкој тами, уз свјетлост свијеће, без дјечје граје и веселих пјесмица. Она се игра искључиво лоптицом јер је свијет цртаних филмова и видео игрица за њу далека галаксија и недостижан због тога што у Љесковцу нема струје.
А Љесковац је једва дан јахања удаљен од родне куће човјека који је укротио струју и поклонио је човјечанству – Николе Тесле. Да ствар буде гротекстнија, Љесковац је само једно од 300 повратничких села у која је требало да се враћају Срби прогнани разним „бљескивима“ и „олујама“ а која те 2008. године уопште нијесу имала струје. Службеник ХРТ се, кажу, прекрстио лијевом, помиловао Милку, отпљунуо и отишао.
Била је то, дакле, далека 2008. година, и Хрватска на Балкану, балкански силна и антисрпски острашћена, био је то тадашњи Љесковац и мала, двогодишња, Милка са својом лоптицом, једином забавом у њему. И знам, рећи ћеш, било је то давно и да нема пуно везе са данашњицом и нашим дугим путешествијем у нашминкану и нафракану Европу.
И био би у праву да се Љесковац, са све Хрватском и са свих осталих 300 повратничких села у међувремену није преселио – у Европу. А кад је већ у Европи, шта би било очекиваније и природније него да у Љесковац и остале српске „љесковце“, уз еврооски дух и демократију, стигне и струја. Да сада нека друга Милка (она прва је већ дјевојка и више се не игра лоптицом) може да гледа цртаће, игра видео игрице и гледа дјечје филмове и емисије. Али, авај, ни седам година након уласка Хрватске у Европу и обрнуто, у Љесковац и у највећи број српских „љесковаца“ нити је стигла струја нити се враћају прогнани. У међувремену, у Теслином Смиљану подигнут је споменик овом генију свјетских размјера, као пандан ономе којег су порушили у Госпићу. А више сам него сигуран да би Тесла, да је жив, дао не само тај у Смиљану већ и све који су му подигнути у свијету само да Љесковац и „љесковце“ његових сународника обасја европска струја европске Хрватске..
На Љесковац, малу Милку, њену лоптицу и згранутог службеника ХРТ који није могао да повјерује да у 21. вијеку, надомак Теслине куће, нема Теслине струје, подсјетио ме је један већ добрано пожутјели папирић на којем сам давно прибјележио ово свједочење не Србина већ једног Хрвата из сусједног села које је, треба ли то да те зачуди, и тада имало а и сад има струју. Распитао сам се, човјек је још жив и у кондицији, да ли се ишта промијенило у Љесковцу гледе његове европске позиције. Ништа добро, искрено ми је признао, осим што се број Љесковчана преполовио, да су још старији и да у њему више нема вршњака Милке из ове приче. А све ово ти причам не да бих било шта и било коме приговорио већ само да те упозорим да су европска прича и европска перспектива Балкана и нас у њему, осим што су на предугачком штапу, само још једна фатаморгана којом нас завараају да би смо лакше подносили глад и жеђ у пустињи новог свјетског поретка.
И да нас, док нас шишају по европском моделу, заправо припремају за нове измећаре старих господара. Ако ми не вјерујеш, покушај да себи објасниш податак да је једна од најгласнијих и најупорнијих спонзора хрватског европског пута, Њемачка, већ из ње покупила преко стотину хиљада најспособнијих и најобразованијих а за узврат тражи да Хрватска удоми исто толико миграната са афричко – азијског простора. Уколико икад прескочимо европски праг, буди увјерен да исто чека и нас. И још нешто, чак и у европеизираном Балкану, Милкина кућа ће увијек бити „на крају“. И без „струје“.
Има један пропагандно – политички спот у којем нам из америчке амбасаде поручују да смо ми – свијет и ту своју шећерлему поткрепљују, између осталих великана нашег народа који су задужили човјечанство, Николом Теслом. Можда ми и јесмо ако не свијет а оно неизоставни његов дио, али у Европу не можемо без кроз иглене уши, добро истренирани и очишћени од свега што нас је чинило и чини народом и људима.
И могу не само наши челници, од Мила до Здравка и „здравковића“, него и сви ми до задњега, да трчимо у Брисел и тамо метанишемо док се не онесвијестимо, Милкино мјесто у Европи увијек ће бити у запећку. Ваљало би да престанемо да се самообмањујемо и да више водимо рачуна о својим а не о европским „интересима и вриједностма“ јер имамо шта да чувамо, развијамо и унапређујемо и без Брисела. А Љесковац и „љесковци“ остају само туга и опомена, срамота и сјенка на нашминканом лицу престарјеле Европе која нас мами и уцјењује до понижавајућег бесмисла.
Емило Лабудовић/ИН4С