Што корумпиранији владар, утолико бољи сарадник Протектора, односно слијепи извршитељ и спроводитељ у дјело одлука које су у Његовом најбољем интересу. Отуда и одговор на питање зашто се претјерало у сервилности према Протекторовим захтјевима : признати Косово или увести санкције Браћи у другој држави (Русија није изненађена, рецимо, такође се сјећа снакција Србије према Републици Српској!!!) и прије рока који би Протектору био прихватљив, без обзира колико је протекторату тај дипломатски потез питак. Овдје владар мора да покажедушевност, умијеће владања протекторатом, или ће употријебити голу силу, охоло, без потребе да народу протектората „положи рачуне“, искрено подијели патњу и судбину са протекторатом. А не бирократски да ужива у бенефицијама и хедонизму који имају за циљ да појачају отуђеност, а отупе човјечност и родољубље ако их је икада и осјећао. Макар у дјетињству! (Грци су, на примјер, без обзира на обавезе према Протектору показали историјски отпор да се не слажу са оним што је Грчка држава дужна да поштује када је у питању бомбардовање Југославије. Криптопојединаца је било и у самом нато-у и у његовим чланицама. Показало се да су криптоканалима слали поруке плана бомбардовања, а да су неки становници протектората били укључени у инсталирање локатора на територији протектората. Каква је била улога овдашњег владара, тек ће бити познато ако се архивских стенограма не докопају, као што већ јесу, историчари – агенти. Како се односимо према својим оданим пријатељима који су бранили Правду, не по први пут?! Сјећамо ли се говора Микиса Теодоракиса са митског Хиоса! То није говорио ни љевичар ни десничар, социјалиста. То вапио је и ридао Човјек: „ …Јуче је у Вашингтону потписан „закон“ џунгле!… Сви који мисле, не уклапају се у њихове планове!… Ново ледено доба долази!… Видите шта ће вам се десити ако се не покорите!… Ми, Грци треба да смо поносни што сложно, јавно говоримо: Не варваризму!.. Ми стојимо пред жртава наше српске браће и желимо да наша песма надјача звук сирене која плаче и фијук ракета. Београде, данас певамо за Тебе! Хајде да данас сви заједно певамо да нас чују. Ми смо уз Вас! Будите храбри! Правда је на Вашој страни, Правда на крају уек победи. Рекао бих да певамо да нас Европљани чују, али се бојим да је то губљење времена. Већина њих, тамо горе, потпуно је слепа и глува!“ Овај текст јесте ријеч дубоке захвалности свим Грцима, нарочито братској породици Василеиади са Крита!) Локални владар мора да иде по танкој линији како би задовољио своју корупционашку природу која ће свакако изазвати реакцију протектората, а да не буде осуђен на корумпираним изборима због корупционизма и злочина против човјечности. Његово богаћење је ситница за Протектора и фактички, а гледано из моралне и демократске перспективе, за Протектора је, искрено говорећи, ирелевантно. Лукративно гледано, за Протектора је ово чак врло пожељно јер добија сарадника који трчи пред руду. Ради ствари и прије времена. Па то је сјајно! То је ситуација у којој се владар Протектору природно гади као препонизни посилни. Отуда оно Гуркање пред камерама и оно гадно смјешкање посилнога. Али то је и тачка у којој Протектор трља руке јер нема главобоље. Нема проблема, не зато што је протекторатић нешто битан на свјетској мапи протектората, већ што не би ваљало да се јаве „дисонантни тонови“ и неки, не дај Боже, „домино ефекат“! Свака крушчица у гајби је битна!
Проблемчић настаје када владар мора диктатуром да сачува послушност и оданост Протектору. Онда, тек када теренско испитивање прикаже кардинални пад рејтинга диктатора, када више никаквом преваром не може да се покрије неправда и неправо, онда се посеже за „демократским лијековима“. Тада се локалном диктатору и лопову нуди какав – такав „азил“. Не из захвалности што је толико прљавих ствари починио за Протектора и прије рока и више него је Протектор захтијевао, већ што му је тако прљав играч и политички и крими екзекутор ваљст у кутији са Протектор алатом ( који ако га користи неко други, осим Протектора, или без Његовог одобрења, он је злочинац. Исти алат у руци Протектора, или Његових агената, говори о „сјајној специфичности алатке, њеној стручности, незамјенљивости, вансеријској спретности, политичкој интелигенцији и способности“ са: Јејла, Харварда, Принстон… или, као генијално одступање од правила, из Момишића.)!
С друге стране, нови намјештеници, ако желе промјене у спољњој и унутрашњој политици (која је већ унапријед и искреирана и уоквирена, остаје простор само за копрцање и преживљавање, али и за какво- такво чување достојанства. Граница је танка. Најбоље пролазе кратке куртоазне реченице: Поштујемо све заставе, и ту долази тачка! Свако објашњење је свима сувишно!) протектората, морају да испипавају минско поље, границе Протекторовога „демократскога укуса“ и докле могу да чувају своју потенцијалну политичку невиност и часност као унутрашњи ресурс. Невини и часни политичар протектората, најчешће се описује као крут, неупотребљив, затуцан, традиционалиста, националиста и полако се обликује његов политички профил као да је у питању ретроградни, крути аутократа, хомофоб, монотеиста који је вазда у сукобу са боговима ткз. либералног тржишта и либерализма који од изопачења прави богове, а под маском вјештачки сакрализованих људских права и слобода. Такав код Протектора изазива дубоко дивљење, али још дубљи бијес и одмазда је сурова и неминовна.
У даљем процесу, Протектор користи и користиће свако незадовољство у протекторату (нарочито нова, неоправдана незадовољства бивших заштићених бумбара, поскока и бијелих медвједа) као притисак на карактер и морал новог намјештеника који жели квалитативну промјену у протекторату. Мањине се, по природи, савршено уклапају у Протекторов концепт протектората. Не зато што су му битна „мањинска права“, већ што ће Му бити поуздани контролори „самовоље већине“. За Њега је та већина, без озира колико да је древна и културна, увијек и само чопор од којега мањину треба „одбранити“. Помоћу њих, врло лако се и вербално демократски контролише управљање протекторатом. Мањинама и мањинским правима, правним средствима, а неправедним, врло често се врше неоправдане рестрикције права идетинтетске већине. Већина је увијек у стању у којем терапија мањина седативно дјелује на гломазно тијело већине. Зарад тог седативног дјејства мањина на већину, толико пута у новијој историји протекторизма, свједочили смо да се Протектор, без обзира на сервилност и дегутантну кооперативност , оданост и полтронерију локалних владара, умијешао директно, без обзира на јавни упливи контролу коју је већ остварио у односу на јавно – војну и јавно – полицијску, безбједносну политику протектората. (Без обзира на све потписано, гарантовано и испуњено, када год то буде потребно Протектору, зарад остварења лукративних циљева и тоталне контроле на ткз. Западном Балкану, покретаће се питање Републике Српске или ће се кршити одредбе Резолуције 1244, или ће увијек испливавати неки нови „њени“ чланови и тачке. За сада, нико не помиње, рецимо, Превлаку.) Ткз. Интервенције које су, по дефиницији и по правилу, грађански ратови и трагедије, за Протектора и Његово јавно мњење у бази и ван ње, су исто што и ситне, рутинске операције за искусног хирурга. Само без панике!!! Боже мој, и приликом операције која пацијенту доноси добро, проспе се немало крви. Крв је занемарљива, а човјек је само колатерала зарад тако потребите сатурације друштва демократијом. Сурогат демократија и дехуманизовани однос према философији људских права и слобода, представљају се као кисеоник који није гријех унијети, нарочито вјештачким путем у организам. То што респиратори и интубације најчешће оштећују и убијају и младе и здраве, то је мање битно.
Активизам искрених националиста и родољуба у протекторату огледа се у томе да никада не забораве или запоставе свој Циљ. Такође, упорно да одржавају свој идентитет у оквиру својих заједница путем свих институционалних , до максимума искоришћености свих владиних и невладиних, алатки. Битисање у протекторату је комплексно и захтијева суптилност учесника који не желе да постану обичне марионете и зомбији. У протекторату смо сви,било да смо то вољно или невољно, свјесно или несвјесно, мање или више опрљани Протекторовим масним механизмима моћи и нашим представницима који морају да наставе пут по истој бразди која је заорана предубоко, пресервилно и преподанички. Протектор је врло сензитиван на повреде доњих лимита који су врло помјерени нагоре. Сваки који каже да је независан од Протектора и поносно провири, бива покошен и лажним и истинитим оптужбама, далеким или ближим, наводним или ненаводним интересима и ако не физичи уклоњен, дакако постаје медијски израбљен, представљен неозбиљним, неурачунљивим и непоузданим. У мјешавини (Протектор, влада, Његови вољни и невољни сарадници, пучанство…), човјек остаје сам, изолован као грађанин. У најбољем случају симболично се удружује са малим бројем разједињених истомишљеника у неки невладин пројекат или перформанс који има више културолошку и умјетничку тежину скеча, него што заиста утиче на круцијалне друштвене механизме.
Суштински сам, грађанин, са израженим осјећањем остављености и несигурности, наступа у повлачење као у једну врсту активизма, улазећи у јавни и интимни однос са Господом и Црквом, као са сабиратељима најинтимнијих и најузвишенијих осјећања. У протекторату, Црква је пожељна, али само као амортизација грађанског незадовољства, у активном неактивизму. Храмови такође, потребити су, али само као мртви споменици културе. Реакција Цркве у протекторату, била је изненађење како за демонизованога диктатора, тако и за самога Протектора. Ову лекцију ће врло да прими на знање и сљедећи ударац ће бити много подмуклији и болнији.
Наше је да од наших тренутних заступника и преговарача увијек захтијевамо реалне и тренутно оствариве и рјешиве задатке, па можда и мало више од тога. Како би отимали ваздух и простор од Протектора, тек да се купи вријеме и живот који би нам шансе оставио отворенима. Како би једнога дана били у позицији истинскога дјелања и креирања.
…Гдје смо кренули, а камо ћемо стићи
Не буду ли нас водили Свеци већ скоројевићи…
Чување Идентитета и константно сјећање на наш Израиљ, наше Косово, као на изгубљени Рај, наш је главни пучански задатак. Сваки наш мали корак ка Њему је наша мала побједа која не смије да нас оспокоји, а сваки потенцијални корак уназад не смије да нас баци у очајање и неслогу. Сабрање смо постигли и морамо Га одржавати. Наше оружје мора бити Сабрање и Смирење. Игра се добија у одбрани и насредини терена. Морамо направити игру у којој је завршница формалност која извире из базе, а не да очекујемо да је суштина игре у завршници. Само завршницом баве се лаици. Они живе само за гол, нокаут, закуцавање и утакмицу могу да прате уз мањак концетрације и пиво. (Шах као игра стратегије, отварања и разраде је истиснут и са страница дневних листова!) То се зове разбибрига. Од данашњег грађанина – Србина се очекује да чита стварност у свој раскошној, барокној вишезначности и иновативности, а не да остане на нивоу читача који може да тумачи само пљоснате ликове и појаве. Да не омаловажава живот!!!
Богић Булатовић/ИН4С