Лебдећи између неба и земље без керозина, нова влада Црне Горе потире све законе физике и доказује како су закони геополитике јачи од Њутнових. Између аманета митрополита Амфилохија који је створио 11 апостола – плус Дритана, и укотвљене Шесте флоте која је аминовала дванаесточлани кабинет Здравка Кривокапића, одвија се транзиција власти после тридесетогодишње апсолутистичке владавине Мила Ђукановића. Два блиндирана „мерцедесова” мајбаха у којима су се возили актуелни председник Мило и бивши премијер Душко Марковић продаће се на интернационалној аукцији, песнику Матији Бећковићу и певачу Владу Георгиеву укинуће се забрана уласка, те Матијини стихови и Владове баладе више неће дестабилизовати Монтенегро. Мираш Дедеић може затворити своју црквицу, регистровану у полицијској постаји, заборављен и од најватренијих дукљана који су му приносили бадњак, док је Мираш размишљао шта чинити с толиким дрвећем.
Дакле, Мило чека нову „блинду”. Двометраш није од оних који ће се возити у таксију, као што је то учинио Здравко Кривокапић, долазећи да га нови сазив парламента изабере за премијера, као некада Добрица Ћосић, када је преузимао функцију председника СРЈ. Како је добро позната Ћосићева политичка судбина, да ли је тај симболички чин Кривокапићеве скромности, као некад Добричин, изазвао циничан осмех на Миловом лицу?
Ако се држимо демократије као пијан плота, на изборима је победила већина, али где се затурила та народна воља? Демократија није често праведна, већина бира једне, а владу преузимају други. Народ хоће већину, али неће је мањина. Тако најслабији из већине, постају господари најјачих у већини. Црна Гора је показала не само ћуди либералне демократије, већ њен нови производ: да би победио на демократским изборима, не треба ни учествовати на њима. Потребно је само поразити праве победнике избора и ставити их под контролу. По новој црногорској рецептури, боље је бити мањина, него већина.
Да ли је овај компликовани сценарио предвиђао митрополит Амфилохије? Да ли су ово знали лидери Демократског фронта, оптуживани од Мила да су, сви до једног, агенти ГРУ-а који у слободно време одлазе до Александра Вучића, иако по истим спин докторима, Мило и Вучић зидају заједно Београд на води? Наравно да су знали, склапајући пакт на Острогу. Било је то политички суицидно, али нужно! Наредни месеци показаће да ли мањина која држи кључне полуге власти, оличена у Дритану Абазовићу, жели више да порази Демократски фронт, дакле победника, него пораженог ДПС, дакле Мила Ђукановића!
Ако је ДФ поразио ДПС, а потом УРА скрајнула ДФ, за сада привремено, да ли је то савршено режирана представа за запад који је толико година Демократски фронт представљао опасном експозитуром малигног руског утицаја, као да извозе рак. Увек је за регион згодно да се ту уметне и Београд, као додатни реметилачки фактор.
Међутим, Дритан Абазовић, Албанац грађаниста из Улциња, за сада истурени вођа апостолске владе, покупио је, заслужено, опште симпатије. Пре избора оптуживан је као „албански четник”, а после избора, осумњичен да је „Мило уместо Мила”. Или Мило до Мила.
На талентованом Дритану, који може послужити као модел модерног политичара албанске националности, неоптерећеног национализмом који својим имиџом може заразити и политичаре у Албанији и на Косову, мада ће његови противници рећи да је зато тако савршено пројектован и дизајниран, највећи је терет транзиције власти.
Он мора убедити победничку већину на изборима да није непријатељска и да је неће поразити након избора, газећи тако све што модерни свет с поносом истиче као врлине отвореног друштва. Како за ДФ гласају у највећој мери Срби у Црној Гори, Дритан их мора уверити да им се не отима демократска победа зато што чешће него што је пожељно подижу три прста. Али, још важније за Дритана је да убеди грађане Црне Горе да софтверска грешка данашњих демократија није симулација којом се учвршћују правила олигархије. Једанаест апостола плус Дритан, морају демантовати све сумње да само са појединцима на челу, односно изабраном мањином и просвећеним деспотизмом или приватном државом, Црна Гора може бити демократска.
Мило је три деценије успешно убеђивао Црногорце да нема демократије у земљи Брда и Приморја без свемоћног појединца, а у последњој фази његове владавине, да је још важније да такав не сме постати онај који пише ћирилицом, често иде у цркву и не намерава да Острог претвори у хотел са пет звездица.
Да ли је у Црној Гори ДПС изгубио изборе, али не и моћ? Милова партија јесте губитник избора. Да ли је то и Мило? Поражени депеесовци били су зависни од двометраша, сада су још више, јер Мило има и других странака у свом шпилу карата. Да ли ће то бити УРУ, коју би могао искористити за себе, а да Дритан тога не буде свестан, или ће формирати неку нову црногорску странку на којој тренутно ради, да би попут Балзака у њеној мрежи, ловио разочаране депеесовце.
Милов план је да све остане исто, са другачијом кореографијом и глумцима, па макар неко време остао без мајбаха и слушао Матијине стихове. Милозвучнија поезија је опстанак судства, тужилаштва, инвестиција, банака, капитала, разних финансијских и сумњивих кланова тајне моћи.
Ако је Дритан свесно истурен као први оперативац нове владе који је одбио да прими мито од 21 милион долара који су му нудили миловци, а Демократски фронт свесно пристао да се склони у страну, како би се отклонила свака сумња да ће Црна Гора скренути са прозападног курса, уз истинску демонтажу аутократског режима, онда је привремени суицид српских партија – плус Небојша Медојевић – заиста био нужан. Добили изборе, а праве се мртви. То се, дакле, зове демократија!
Александар Апостоловски/Политика