Савле, учени фарисеј из Тарса, један од онијех који је, по предању, одобравањем својим каменовао рођака свога (Архиђакона Стефана, којега прослављају многе наше велике и угледне Породице), оштровиди, и онда, на путу за Дамаск, вјероватно је циљао још које срце у којем се сакрило Дијете витлејемско пред потјером Иродовом која траје ево преко два миленијума и која ће трајати док год буде пописа Иродових који имају за циљ да преброје хришћане, е да би их искоријенили, конвертовали, протјерали или погубили. Али Савле оштровиди, прогледао је у оном Дамаску откуда су нашим прецима долазиле славне димискије са очима. ОштроУмно је прогледао оштровиди. Догодило се Чудо, ако Бог има право да чини Чуда, да постиди „преподобне судије“ и да помогне срцу покајаном.
Чинио је то и наш Свети Старац и судиле су му „судије преподобне“ и са једне и са друге стране, и са лијеве и са десне. За једне је био само „Турчин“, а за друге само „сотона“. А Свети је само вјеровао у Љубав и Милост Оца и Сина и Духа Светога и у Срце човјеково, чије год да је. Које зебе у свемиру и којему мало праве Милости треба па да се покаје.
Једној блудници на Гори маслинској, судила је гомила „преподобна“ и стао је предањ Изгонитељ блуда, а Сабиратељ Људи: „Ко је од вас безгрешан, нека баци се каменом на жену ову“! И блудница, будући оштровида за површност, оштроУмно прогледа и сагледа сву Љепоту Мужјаштва и Материнства и пође за Путем Истине и Живота. Друга једна, доцније ће, покајати се и завјетовати Пустињи и данас је се сјећамо, Љубављу Старца Зосиме, у најчистијем и најстрашнијем Посту, у недјељи Петој, недјељи Пасхе, у Седмицама најчеднијим и најболнијим страдања Свемира. Марија блудница, на жалост свих „судија преподобних“, а на Славу Пастира Доброга који нема Јагањаца заборављених, наново се роди као Марија Египћанка, символ кроз трулу твар оваплоћене Чедности и преображене палости.
Не требују здрави Љекара!!!
Те зиме, има нас још који се врло добро сјећамо, дјечак један оштровиди и хитри, више него несташни, доскочио бјеше до Цетиња. Начуо бјеше да се у том Витлејему предака његових (Кући Хљеба), опет дешавају Чуда!!! Знатижељно и помало уморно чедо суровог и крвавог камена и асфалта дође и хтједе да прогледа. И прими га Старац као што примао је безбројне блуднице, убице, преваранте, многе фарисеје, царинике, државнике, звјездаре, глумце, жонглере, кловнове, пробисвијете, лакрдијаше, лажове, опсенаре, пјеснике и шанере… Примао и Грлио и молио се за онај трачак, оно Сјеме у големом мраку које не проклија, али којем хтједе на Крсту како да дотури Кап Воде! Отада, Свети Старац, Угодник Божији, понесе Крст „Риста сотоне“! И носио Га је до кончине (осуђен од „судија преподобних“) како само Свети Праведник неправо оптужени може да Га понесе: са видљивим Осмијехом и са Сузама потајним које је могао да назре само онај који би се загледао у дугу, сребрну браду Његову са које су се сливали сјајни Потоци Суза за Свијет!
Одлутао је те ноћи зимске из Његовог топлог загрљаја дјечак несташни, да настави своју борбу – којем царству ће се привољети. И кренуо бјеше путем цетињске Оптине и гле, помисли дијете несташно, и више од тога: „ Како Старац моли се и како чува ме Молитвом да да не срљам више у крви и правици својој која није Божија, која оштровида је, али оштрУмна није“! И не би у тој ноћи цетињске Оптине, не бјеше ни једнога урлика. Нити лавежа припитомљених и умилних звијери, које сада можда се и кају и стиде се што и те ноћи нијесу биле звијери, већ умилни зечићи из породице покуисних кунића.
Оде дијете несташно из Дворова Бијелијех, одлута у своју ноћ које се бојало није. А када се удаљи од Колијевке Часних Предака својих, далеко, далеко, Богу на Истину, опет залајаше пси и мачке, мишеви, акрепи и змије, а Свети настави да се Моли и Звони и диже Цркве по ивицама и врховима урвина, на камену, „камену ал’ крваву“!
Богић Булатовић/ИН4С