Идеја интервенционизма постаје све снажнија и оправданија у друштву погођеном пандемијом и економском кризом.
Како је приметио Блумберг током људске историје шокови попут ратова и епидемија довели су до промена које ће и саме преживети шокове. На пример куга која је у 14. веку захватила Европу покренула је раст плата како је радна снага постајала оскудна.
Пандемија коронавируса такође ће имати дугорочне економске импликације које неће бити добре за капитализам и глобализацију. Чак и пре Крунске кризе идеја да тржиште само по себи не може да обезбеди просперитет добија на популарности. Сада је идеја постала стварност.
Механизми државе усред кризе помогли су да економија не пропадне. Истовремено, утицај влада је порастао довољно да се финансијске елите брину. Ово је посебно приметно у Европској унији која циља на технолошке гиганте чија доминација мањим компанијама не даје шансу.
„Наравно, јавни сектор треба да игра улогу у економском опоравку након ЦОВИД-19, али то превазилази пружање средстава за живот незапосленим“ пише Блумберг.
Пандемија је подстакла владе да интервенишу на два главна начина: политичари су наметнули карантин без преседана и пружили велику економску подршку, укључујући гаранције за кредите и ињекције капитала. Аргументи у прилог таквој владиној интервенцији у економији били су огромни. Али чини се да европске владе нерадо играју само привремену улогу у подржавању пословања.
„Нису далеко ризици повратка старим методама интервенционизма који су карактерисали Британију 1970-их и Италију 1980-их“, пише агенција. „Ако се владе не одрекну надзора над банкротираним предузећима након пандемије, то ће довести до значајне потрошње у новчаницима.“
Политика подстицања ове трансформације биће изузетно сложена. Много је лакше наставити инвестирати у компанију која се бори, него је угасити и преквалификовати запослене за рад у другим областима. Међутим дугорочни опоравак од пандемије зависи од способности креатора политике да схвате сопствене границе.
Њуз Фронт