Да би се доказао геноцид над једним народом није довољно да је почињен злочин према цивилном становништву и војним снагама, већ је управо главно обележје та намера за уништење једног народа на одређеној територији. Тог плана и те намере наравно да никад није било, нити ће бити.
Ништа ми није чудно када други народи на простору бивше Југославије свакодневно врше лобирање на тему геноцида од стране Срба према Бошњацима и Албанцима. Није ми чудно кад су за таква дела оглашени кривим у Хашком трибуналу неки од српских војних команданата. Они имају већину у тим судовима које су постављали победници који су нас бомбардовали, па неће они сами себе да осуђују. Пошто је реч о менторима Бошњака и Албанаца, изражавам највећу бојазан и сумњу у тренутна суђења, јер су они радили у спрези на уништавању свега што је српско. Кад није осуђен Рамуш Харадинај, како ће бити осуђен Хашим Тачи, који је њихов лични „пројекат”.
Реч је о чистом прању права и правде, то јест да се коначно докаже да они нису чинили сва она недела, односно да су можда Срби сами себи вадили органе. Живи били па видели те њихове будуће пресуде за Хашима Тачија и остале. Мене од свега тога забрињавају они наши „културни” посленици, који на „демократским” порталима позивају званичнике ове државе да коначно признају геноцид који је почињен у Сребреници. Може ли ико нормалан код Срба и да помисли да је постојао умишљајни план за масовно уништавање и истребљење Бошњака као етничке групе и народа на простору БиХ?
Да би се доказао геноцид над једним народом није довољно да је почињен злочин према цивилном становништву и војним снагама, већ је управо главно обележје та намера за уништење једног народа на одређеној територији. Тога плана и те намере наравно да никад није било, нити ће бити, па су душебрижници забринути за друге народе и нације којима на памет не пада да тако нешто прозборе у погледу злочина који су у непосредној близини Сребренице извршени над Србима, такође са бројем мртвих у хиљадама. Чак је осмишљено и кривично дело за покушај негирања кривичног дела геноцида који су наводно извршиле српске снаге у Босни. И она чувена излобирана британска резолуција о геноцидности српског народа на нашу срећу није прошла на међународној сцени, захваљујући Русији.
Зато они који чезну за осудом Срба за геноцид сада бацају дрвље и камење управо на Русију, да би је некако одвратили од „љубави” према Србији, па да накнадно у међународним форумима коначно докусуре Србе и ставе им на чело белег геноцидности за сва времена. Зато је наше чланство у ЕУ веома дискутабилно, управо због конкретног односа према Русији, која је једино кадра да нас заштити од свих могућих и немогућих жеља разних аждаја са овог простора. Идући корак по корак, на крају ће се испоставити да би улазак у ЕУ неминовно морао довести до увођења санкција Русији и да душом и телом пређемо у наручје западне дипломатије и културе. Они ће онда знати шта ће с нама чинити. Већ су нам показали своје праве намере преко покушаја осуде целог српског народа за геноцид. Зашто константно живимо у заблуди да је демократија држава Запада једини спас за нас кад нас ти исти кроз цео 20. век у више наврата десеткују војним средствима?
То што су урадили Црној Гори сачекало би и нас, а састоји се од брисања свега што је српско, уз увођење школских програма из Хрватске, а ћирилица је скоро законом забрањена. То што су покушали са Законом о слободи вероисповести није вредно ни коментарисати. Зар нису добијали отказе српски професори у Црној Гори који су хтели да се проучава и пише и ћирилично писмо? Зато сви они наши забринути Срби који сматрају да смо ми заједно с њима заражени геноцидом који су починили наши суграђани треба мало да спусте тензије и да погледају мало боље у Маркале и наручена убиства сопствених грађана, а да не помињемо Рачак, који је био изговор за монструозно бомбардовање Србије. Кад буду схватили да убиство цивила не може бити колатерална штета, већ директна одговорност наредбодаваца гранатирања моста у Варварину, воза у Лесковцу и бацања касетних бомби по улицама Ниша и кад схвате да те злочине нико и не помиње, требало би макар тада да се дозову памети и мало боље проуче појам геноцида. Олако етикетирање сопственог народа таквим појмовима није примерено ни грађанима који не познају право значење и суштину појма „геноцид”, а камоли неким академицима који се, уместо науком, безуспешно баве политиком која је супротна интересима Србије.
Симо С.Стокић/Политика