Безмало 20 година Србин Ратко Николић и његова двојица браће безуспешно покушавају да врате своју имовину у сарајевском насељу Ступ коју је запосео сарајевски бизнисмен Нихад Хелаћ и на њој отворио приватну фирму „Дрвосеча”. Сви досадашњи покушаји Николића да се домогну своје дедовине, укључујући и судски процес који траје готово две деценије, нису уродили плодом. Кроз исте муке прошло је или пролази на хиљаде и других протераних сарајевских Срба чија имовина је отета.
Ратко Николић, који је на прагу 80. године, каже да је на измаку снаге и да све више схвата да он у граду у којем је рођен и у којем је живео све до потписивања Дејтонског мировног споразума, када је морао да оде, не може остварити своја законска права. Нема правде, вели он, а „нема и не може бити ни повратка протераних Срба”, јер то, каже, није интерес политичког Сарајева, а тиме ни сарајевских судова с којима тамошњи моћници, „попут Хелаћа, који богатство стиче на мом имању, имају дебеле везе”.
„Три наше куће, које су биле нетакнуте када смо из њих изашли и отишли у недођију, више, такорећи, не постоје. Срушени су и сви помоћни објекти, две радионице, моја и братова. Комплетно имање, величине преко 1.520 квадрата, претворено је у стовариште дрва. Ту су сада камиони, багери и радници с моторном пилом”, рекао је Николић за „Политику”.
Он се обраћао и високом представнику Валентину Инцку, са уверењем да ће га сигурно разумети и помоћи му да врати своју имовину, јер је Инцко „неко ко често, а посебно кад говори о повратку избеглих, наглашава да је приватна имовина неприкосновена”. Међутим, истиче, његова очекивања била су нереална, јер Инцка, каже, „очито не занимају проблеми Срба”. Поручио је Николићу да треба да се обрати Тужилаштву.
„Хелаћу, узурпатору нашег имања и свега другог што смо годинама стицали, нудили смо да судски поступак завршимо нагодбом, али он је то одбио, сматра да смо преценили вредност наше имовине, а тражили смо, за три куће и све остало што је он сравнио с темељима, укупно 300.000 КМ (око 150.000 евра)”, објашњава Николић и напомиње да Хелаћ своје незаконито понашање правда, између осталог, и тиме што тврди да „нема јасне границе између парцела његове фирме и земље у власништву Николића”.
Случај Ратка Николића, који је живот наставио у Бијељини и који каже да, иако у поодмаклим годинама живота, наставља да се бори за своју имовину, само је један од многобројних, кад су у питању Срби протерани из сарајевске Илиџе којој припада и насеље Ступ. Иначе, предратна већински српска општина Илиџа одавно је једно од атрактивнијих одредишта за држављане земаља Персијског залива, што доказују многобројни објекти у њиховом власништву изграђени углавном на узурпираној српској земљи или купљеној за мале паре.
Тако на Илиџи више нема не само већине предратних Срба него нема ни ћирилице, па и латинице, сви натписи који се могу видети на ресторанима, продавницама, фризерским салонима… исписани су на арапском језику. На подручју тог предратног омиљеног излетишта Сарајлија, тренутно се могу срести, углавном, људи који говоре арапски, носе дугу ношњу и клањају (моле Богу) на улицама или зеленим површинама.
Коментаришући судбину илиџанских Срба и отимања њихове имовине, својевремено је Душан Шеховац, из Удружења „Демократска иницијатива сарајевских Срба”, за наш лист изјавио да на Илиџи „више вино не пију аге Сарајлије, већ аге из Катара пуше наргилу и пију чај”.
Недавно је на протеривање око 150.000 Срба из Сарајева и на имовину коју су они оставили на ширем подручју тог града подсетио и српски члан Председништва БиХ Милорад Додик. У изјави за једну сарајевску телевизију, Додик је рекао да су ти Срби имали у Сарајеву „имовину вредну фамозних 50 милијарди КМ (око 25 милијарди евра”). Поменуо је, између осталог, станове које су протерани Срби продавали будзашто или и дан-данас покушавају да врате власништво над њима.
Политика