Најприродније и најнепатвореније би било данас исписати један химнички говор о најдужој ноћи у нашој историји. Ноћи од 365 данабезаконог закона, од три сата послије поноћи, до три сата ујутро. Сказаљке тек сада опет кренуше укруг!
Најприродније би било препознати символе страшне у том Рођендану НајЧудотворнијега од Српкиње рођенога, у том четрдесетодневном помену Пастиру Доброме Цркве чији је изданак НајЧудотворнији рођени од Српкиње, као и у Небеским приликама које пратиле су јутрошњи Догађај! Али више никада, ни једна једина побједа не смије да нам да за право да не стражимо, да омаловажавамо сплетке и побуне и ножеве у леђа које нам пали, нечастиви припрема из потаје.
Није свако зло само за зло, већ је свако зло и за неко добро, ако Бог да! Оно што нијесу могле наше добре намјере, ево, ако Бог да, успјеће оно јучерашње зло, она јучерашња маскарада која уврхунила дизањем руку онога пораженога што „спопале га године седе, када сећања губе се и бледе“ па тај заборав хтио би да пренесе и на оне који му бацају песницу, а заправо му молећиво и пузећи пружају шаку којој би још коју папирнату ваљало угурати, а имало би се окле! Знају то и они покисли, јефтини и ми непроцјењиви! Уврхунило је криминалним понашањем наше дике, нашег дика, а све под контролом авакса наше паранационалне авио-компаније. Уврхунило здруженим злостима којима се диригује из оне собе простране гдје се испија скупи коњак, пуши томпус и повлаче границе. Показале су нам удружене злости колико вриједимо ако се разједињујемо по шавовима Доброте и ако иштемо најмањи, а не највећи наш Садржалац.
Законодавна власт мора, не реваншистички, како то понављају папагаји, већ политички агилно и отресито, одговорно, сасвим озбиљно и савјесно законодавност да узму у своје руке. Како извршна власт никада више не би била у ситуацији да закључи да је између два лоша рјешења морала да изабере мање лоше. Законодавна власт треба да засиједа дан и ноћ, доноси законе и обликује их, како би конзервирану, ушанчену, уровљену штеточину и ендемску корупцију искоријенила и по дубини, и по ширини, и по висини. Онај који је у џемперу, равно из клупе магареће дошао на власт, је ли он тај коме треба да се заклињемо у право, правду и правичност, стручност, у наше добре намјере?! Да ли онај за чијега земана безбједовања су учињени злочини који никада нијесу расвијетљени, хоће ли он и даље да нам држи предавања о процедури и канонима, о Крмчијама и Номоканонима?! Је ли он тај наш изазов и бачена рукавица демократије нама у лице. И у том доказивању, док се ми лудо упињемо да покажемо љубав, ширину, неревашизам, братољубље, за то вријеме, човјек са томпусом у кожној, масивној фотељи ложе, у црној, раздрљеној кошуљи, диригује државним ударом.
По његовом наређењу и нахођењу, истргнути су и испражњени компјутери Министарства пољопривреде, рецимо. Под његовом палицом је дика наша, дик, рецимо, одрадио још једну неизоставну неуставност, силовање Демократије и убиство Правичности. Под његовом палицом и из његовог бензин пиштоља се сипало бесплатно гориво да се јади окупе и направе незаборавну маскараду, подијелила покоја пиротехничка пријетња – злу не требало!
И док неко опструира државне (наше једине, драге, вјечне, крвљу стечене, готово оБоготворене) органе и припрема државни удар, демонстрирајући како се оркестрирано диригује и влада, ниђе тако плавим небом и ниђе тако црном земљом, ми се замарамо ко дијете играчком, причом о нереваншизму. Притом, заборављајући да је не супротставити се злу, у грађанском смислу, такође чињење зла. Смисао постојања и Устава и Уставобранитеља, и Посланика и Владе јесте зауставити зло и у најави, ако је то могуће. Ипоред свих испружених руку и добрих намјера, хуманизма и ренесансе, рез се мора направити. Нажалост! Лименка се мора отворити, иначе од лососа из хладних и чистих мора ништа. Ко невиди свезу између пријетњи из ваздуха, употребе комуналне полиције, у више наврата, као паравојне формације, коришћења паранационалне компаније у анационалне интересе и јучерашње дик опструкције, као да је заборавио неке лекције из одбране и заштите, о правима и обавезама. О пропагандном рату који се против државе и демократске власти води са јавног сервиса и са приватних радио, тв и електронких и писаних станица, не треба трошити ријечи.
И све то уз црнокошуљашево, госпоЦко: „Ни лук јео, ни лук мирисао“! Уз истурено хушкање петљавине што петљу заборавила, а петље нема да рече: „Дуле, хвала Ти и опрости! Вратићу ти новац, кад-тад, Вестерн унионом“! Сваки који каже да никога не треба одбацивати и да треба до у недоглед показивати и препознавати туђи демократски капацитет, нека погледа нашу Лили Марлен! Како се од таквих квислинга Демократије и Правдољубља може очекивати неки капацитет и нека добра воља. То узалудније је него вратити маглу у ћуп. Свако одлагање и под спорост подастирање јуридичке демагогије, води нас губљењу времена. У таквом протоку времена, извршна власт неће моћи да изгради жељену репутацију, већ ће је осипати. За то вријеме, папагаји ће са демонском вољом и упорношћу понављати да су „експерти сањари“. Добронамјерност извршне власти не примају као сарадњу и милост, већ као слабост оних који их позивају на разум, који им,очевидно,недостаје. И поред свих добрих намјера и хришћанског разумијевања друштва и друштвених односа, са тугом се мора закључити да међу њиховим кадровима нема ништа чисто – ни по дубини, ни по ширини, ни по висини. Трули од главе до пете! Трули, а добро обучени и одњеговани.
Није нам лако, али се, изгледа, морамо помирити са чињеницом да ће радије да иду у затвор ђутуре и на гомилу, прије него ће се одрећи Дуга према крими-вођи који их је створио, именовао, кадрирао, ухљебио, штампао диплому, научио шта да говоре док „мисле“ и када их приведу судији. Можда се и превише очекује од оних за чијег смо вођу закључили да је шеф мафије, а очекујемо да његови пиони, кербери и курири окрену леђа босу зарад неке приче и зарад неког сна о поштеној и поносној Црној Гори. Не може се баш од свачега ни брља испећи. Троп је ипак троп, а не стилска фигура.
Забранили, не забранили, лустрирали, не лустрирали, они су се давно из људи исписали. А вазда је било: Ђе људи нема, нема ни Црногораца!, ваљда. Како инсистирати на општедруштвеном концензусу када се то коси са интересом интересне групе. Када она то неће. Када она то не може јер је везана за лукративне, личне циљеве. Да су хтјели, од најнижега до највишега у њиној хијерархији, не би заједничко присвојили, него би били добри и брижни чувари општега. Садашња ситуација их није навела на покајање, већ на дрско кочоперење и удруживање у циљу рушења друштвенога и државнога Устава и Поретка!
Богић Булатовић/ИН4С