30. децембра – тачно двадесет година од одобрења и првог јавног извођења нове-старе химне Русије.
У совјетској химни текст је промењен у музику Александра Александрова. Речи је поново написао Сергеј Михалков, постајући тако одједном аутор три узорка текстова за химну – 1943 (са Стаљином), 1977 (без Стаљина) и модерних – 2000. Нова, стара химна заменила је Патриотску песму Михаила Глинке. У „песми“ није било речи.
Вратимо се на крај 2000. године и сетимо се историје. Званична верзија је следећа. Група спортиста контактирала је руског председника Владимира Путина. Било им је неугодно што на Олимпијским играма и другим такмичењима нису могли да отпевају речи химне на додели награда. Мора се рећи да је већина грађана, и не само спортиста, слабо познавала сам мотив „Патриотске песме“. Али сви су знали музику Александрова.
Очекивани повратак критички је доживљен у конвенционално „демократском“ и конзервативном окружењу. У распону од Григорија Јавлинског до Александра Солжењицина и Мариете чудакове. Централни аргумент је био да се музика химне појавила и изводила под Стаљином, те је због тога наводно заувек везана и „крива“ за политичку репресију и друге злочине совјетског режима. Генерално, приликом извођења химне, ови људи су одмах сањали ГУЛАГ.
Овај аргумент је неправедан. Совјетски режим и совјетски пројекат нису само Гулаг, репресија, злочин, већ и индустрија, наука, свемир, Победа у Великом отаџбинском рату, медицина, школе, биоскоп и књижевност.
Да, совјетски пројекат није једнодимензионалан. Али да будемо интелектуално искрени, чак и оштри критичари овог пројекта не могу га сматрати монохромним – недвосмислено мрачним.
Нацистички пројекат је био управо ово – недвосмислено мрачан – али то не спречава власти ФРГ да користе исту химну коју је имао и Трећи рајх – „Песма о Немцима“. Они ће приговорити: „песма“ је настала пре Хитлера. Али свастику није измислио Адолф АлоизовиЧ. Зашто је избачена прљава симболика, а не и запрљана химна? Други пример је Шпанија, где сада користе музику химне која је била под диктатором и нацистичким савезником Франциском Францом.
Разлог за иронију и шалу било је троструко преписивање речи химне са истом музиком Александрова. Али ово је уобичајена пракса. Текстови светских химни нису увек статични. Иста „Песма о Немцима“ је много пута ревидирана.
У почетку се звала „Песма о кајзеру“, а сами кајзери у песми су се редовно мењали. Тада су Кајзери избачени, али су у први стих додате речи „Немачка пре свега“. Иначе, данас се то не изводи стидљиво – певају из трећег стиха. Али речи нису нигде отишле. Химна Шпаније за исту музику написана је три пута – у 18. веку, под Франком и после Франка.
Данас, двадесет година након што је руска химна одобрена, у друштву постоји устаљени консензус по овом питању. Анкете показују да химна уједињује већину наших грађана заједно са салатом Оливиер, филмом Иронија судбине или уживај у купатилу и роман Лава Толстоја Рат и мир. Неким импресивним ликовима такав скуп може изгледати језиво еклектично и генерално му се не свиђа, али вредности широких маса су следеће. Ово је наш „национални код“.
Предлози за напуштање музике Александрова, чак и ако данас звуче, су микроскопске маргиналне групе или поједини публицисти. Ово није озбиљно питање. У исто време у нашој земљи с времена на време постоје иницијативе да се поново нешто „совјетизује“ – да се промени име, затвори или сруши.
На пример, Синдикат архитеката недавно је расписао конкурс за „поновну употребу“ маузолеја Владимира Лењина. Тада су се, међутим, уплашили и такмичење је било затворено. Одређени број улица са совјетским именима преименован је у Тарушу. „Десовјетизација“ химне уопште није присутна на тренутном дневном реду – постала је део друштвене материје и константа.
Вероватно објашњење су Михалковљеве риме, тачније оно чега нема у тим римама. О овим римама се може критиковати и расправљати са становишта чисте поезије (овде свако има свој субјективни став), али главно у тим римама је одсуство идеолошког детерминизма и ставова о томе како би сви требало да се понашају. У претходним верзијама речи за химну Михалков је имао такав детерминизам. Подразумевано сте били обавезни да „идете на тријумф комунизма“, а ваш пут је био да „осветлите“ Лењина. Таква неслобода, првобитно постављена у речима химне, иритирала је чак и ако сте заиста веровали у комунизам и Лењинову ствар.
У савременој руској химни нема ничега сличног. Стога, сада, слушајући музику Александрова, човек може да осети историјску умешаност у сложени, контрадикторни и грандиозни совјетски пројекат, осећа се као његов наследник, али истовремено остаје слободан човек – без обавезних упутстава партијског комитета како да мисли и шта да верује.
Андреј Веселов/Взгљад
Превод:Њуз Фронт Србија