Питам се да ли је непријатељ државе онај који би данас рекао да држава не постоји. Мислим, како се може бити непријатељ нечему чега нема? А, опет, државе можда и нема, али полиције, судова и других званичних и незваничних државобранитеља итекако има, па је најбоље престати са питањима и размишљањима ове врсте. Јер постојећа или непостојећа држава никада и никоме није учинила ни изблиза ништа тако лоше колико њени заштитиници. Но, колико год не бих да мислим о томе опет ми се у овом аветноме мозгу јавља сулуда помисао да је постојање државе у обрнутој сразмјери са бројем државних чувара, заштитника, заточника, политичара, дворске пестокупљевине и других бранитеља. Дакле, што имате више стражара на државном бранику то ћете све мање имати државе.
А и логично је, како ће обичан човјек преко толике војске оданих чувара моћи држави и мирис да осјети, а некмоли да јој приђе и види има ли је или је нема. Све од државе што јадан сиромах види и чује јесте државна закићена стража и њена громогласна и неусклађена вика у славу државне догме и повика на непријатеље државе и на свакога онога који се пита да ли је догма уједно и истина. Било како било, може бити и да држава Црна Гора збиља негдје постоји, али је убогом пуку недоступна и остало нам је само да замишљамо и измишљамо шта би то држава могла бити, уосталом као и за много тога што никада оком видјели нијесмо, а чули смо да га негдје има.
У том мишљењу и замишљању помијешанима са повременим страхом да би нас неко од државотвораца и државобранитеља могао млатнути по мозгу и некажњено одшетати за орден за учињено нама је прошло подоста живота. А онда је дошла ова година 2020. и нешто се ипак промијенило. Дошле су литије и са њима слобода, или бар слика слободе и људи у њој. Последица те слободе је бар дјелимично испливала и на парламентарним изборима крајем августа, а онда је почела да испливава и истина коју није било тешко наслутити, па и прецизно погодити, само је и за ту слутњу била потребна храброст. Могло се, није да није, јасно видјети о каквом се насиљу и лоповлуку овдје ради и каква и која свијест може да подржава и одржава насилну и лоповску власт.
Могло се препознати до танчина ко се латио кога посла и који му је наум и оправдање за безобзирни и бестидни вишедеценијски пир у славу државе и њених „миленијумских“ вриједности. Јер само је фараонски Египат засад још увијек старији од државе Црне Горе, бар тако тврде црногорски историчари који примају плате и од државног авио превозника, а како неће од универзитета. Нешто се мислим, да је мени „Монтенегроаирлинес“ уплаћивао и упола мању суму ја бих тврдио да је на Цетињу столовао лично Тутанкамон, а на Глави Шавника говеда појио Рамзес трећи, наравно прије него су га зафараонили.
Могло се, драги моји, знати и дефинисати каква је идеологија у темељу ове невидљиве државе, а није било потребно бити бог зна какав научник да би се доказало да идеологија и отимачина увијек иду руку под руку, јер нема ништа профитабилније него завлачење руку и носева у туђе џепове и туђа богатства прогласити светим циљем и предачким завјетом. Ништа лакше и ништа слађе кад пожелиш да узмеш оно што ти ни поједном закону не припада, и још за то присвајање добијеш и друштвено признање, звање угледног члана друштва, па и титулу сина или оца нације.
А сасвим је мали корак од таквог стања до стања општег прогона, умлаћивања и пљачке свакога ко није подобан идеолошком, читај националном, обрасцу. Могло се и прије више година видјети који је наум црногорских власти и који је пут да се до тог наума стигне. Уложени су милиони чистих и прљавих пара у антисрпски пројекат у чијој првој фази је простим сипањем новца у лице обесправљеној и осиромашеној раји требало заслијепити очи и мозак и рећи јој шта треба да мисли и говори и за шта се ваља борити, наравно уз успостављање потпуних глупости и лажи, попут црногорског језика, за научно референтне чињенице. У другој фази је требало поставити пробране представнике скоројевићког сталежа на најбитније друштвене функције, подијелити јој дипломе и звања и промовисати је у елиту, посебно водећи рачуна о томе да се што неписменији и бескрупулознији више уздигну и да постану узори и ауторитети. У трећој фази је требало притиснути на све оне који су запањени и у невјерици још увијек гледали у чудо стварања нације и државе уз коришћење комбиноване методе штапа и шаргарепе, односно – ако си с нама живјећеш ко бубрег у лоју, ако нијеси крепаваћеш ко пашче!
Уз ризик да погријешим у редоследу и у обиму методологије спровођења овог наопаког наума рећи ћу да ми се чини да је четврта фаза требало да буде кључна, а она се односила на оне који не поклекну и који се још увијек буду држали српскога имена. За њих је била предвиђена казна у виду произвођења њихове дјеце у антисрбе и коначну потврду узалудности борбе и превазиђености очева и њиховог истинољубља. То би био шлаг на торту, а имало би се обавити кроз школски систем који је у многоме почео да личи на систем концентрационих логора за убризгавање рафинираног идеолошког отрова.
Али, могло се у сагледавању општег безобразлука и његове јавне афирмације и сваковрсне експанзије видјети и понешто што тој сили баш и не иде на руку. И поред велике и разноврсне силе осјећало се да многи од уложених новаца одоше узалуд и у бесцјење. Идеологија се није баш примала жељеном динамиком и ширином. Једноставно, лаж је била превише очигледна и климава, а њени промотери и носиоци нијесу никако били људи за примјер, односно, да се не лажемо, били су исувише глупи, бахати и похлепни. И ту је почела да пуца и прокишњава идеолошка грађевина која је требало да буде држава. Много смо ових мјесеци слушали о томе како је режим сијао подјеле и на подјелама владао. То није тачно. Режим је сијао лаж, а подјеле су дошле као последица те сјетве. Они којима се лаж осладила остали су уз власт, а они којима се увијек гадила или згадила у потоње вријеме отишли су на другу страну. У међувремену се црногорска верзија Вавилонске куле утемељена и зидана искључиво од србофобије добрано урушавала и пријетила да притисне своје неимаре док су се архитекти измицали.
Но, као што се замисао о тој накарадној грађевини није остварила до краја тако се ни њени зидови нијесу сравнили са земљом. Остале су те шкрапине и руине да зјапе и да штрче и да још увијек плаше и збуњују људе. Зато се од њих данас најчешће бјежи и широко се заобилазе. А они који су се у тој грађевини били уљуљкали и који су тако, ни потамо се, мислили да су посао са српством у Црној Гори завршили сад се полупијани од бијеса и преосталог накраденог новца, а полугрогирани од слике рушевине која их је забезекнула, деру и вриште на сав глас не би ли уплашили ослобођену рају и не би ли дозвали неку непознату силу да им дође у помоћ и заштити их у њиховом дворцу од бесмисла. Сикће на нас бивша предсједница једне „грађанске“ партије и бивша кандидаткиња за предсједницу свих грађана. Сикће, и то званично да званичније не може бити, да смо посрбице, па самим тим и нижа раса, и још кликће како ће бранити „ових дана Црну Гору од душмана“. Претпостављам да сам и сам један од тих „душмана“.
Многи су је због тога наступа напали, а нико неће да каже да је жена била само искрена. Просто је из ње провалила дуго гушена и избрушена емоција у најизворнијем облику. Зато нека само настави са искреношћу. А за њом хорови ухљеба са лажним дипломама, лупежи у краватама и одијелима, празноглавци са шеширима, кадрови мањинских народа који су у неким министарствима и службама чинили већину, рођени и нерођени унуци народних хероја, док нам посебан стручно неквалификовани патриотски ешалон пријети крвопролићем и ратом. Додуше, има ту и напретка, љетос су нас трпали у тракторске приколице, сад веле да ћемо се обрачунати на лицу мјеста без обезбијеђеног превоза, па ко шта макне. Као посебна тачка, у општем лудилу се јавио и неки бизнис генијалац из иностранства. Са разгласа из рушевине се чуо његов лелек за неком покраденом и пропалом фирмом, која је, како веле, била национални понос. Е, он би тај понос да спаси дајући за њега читави један евро, само да му се опрости неколико десетина милиона еврића дуга. Збиља генијална црта патриотизма. Да сам знао да то тако може ја бих за тај „понос“ из своје сиротиње издвојио и два и по евра и након обављене трговине одмах бих се изјаснио као Дукљанин.
Но, у општој јурњави, спремању за рат, кукњави и лелеку не чује се још увијек глас предсједника државе. Оно јесте да нам је некако сувише уштогљено, уз пар напомена о теократији и демократији, честитао Нову годину, а прије само неколико мјесеци пријетећи најављивао да ћемо се навикавати на неку нову Црну Гору. Ево, изгледа да је био у праву, навикавамо се, само не знам што нам је пријетио, није, вала, ни толико страшно. Али све одаје утисак да на кричање и клицање из срученог дома предсједник засад не хаје ине даје одговора. Рекло би се да се сад, по свом старом и помало заборављеном обичају, предсједник одлучио за ћутање и ослушкивање. По његовој ћутњи рекао би неко злурад да је прешао на ову нашу „душманску“ страну, или човјек једноставно спрема говор за конгрес. Јер и од рушевине и од Драгиње скупља је партија, а и од партије преча је своја кожа.
А запомагања из рушевине трају ли трају…
Јанко Јелић/ИН4С