Тридесет година од упокојења. Сад је то лако изговорити: међу пјесницима које сам обожавао, Попа је био најчуднија фигура поетског одрастања, никад до краја блиски предак. Његове ријечи допирале су до мене из велике удаљености, строге и сталожене, и смјештале се ту негдје, поред узнемиреног срца. Космичком руком уписане. Ништа им не можеш додати, ништа одузети; богиња ваге обавила је свој посао. Тако баснослован минимализам српска лирика до Попе није познавала.
Он је тој поезији подарио ново, строжије и отменије, онтолошки „квалитетније“ обличје. Додирнуо је неколико изванредно осјетљивих струна српске језичке меморије, с једне стране, а с друге – мада се те стратегије римују – најтананијим „новим“ вибрацијама омогућио долазак до језика, на до сада невиђен, митском аскезом оплемењен начин.
Пјесма је постала жива теорема. Титрај простора између двије ријечи, лагани додир памћења и заборава, тиха радост поновног сусрета њихових значењских снопова – све су то учинци Попине неупоредиве стенографије чију нам запањујућу економичност подједнако увјерљиво раскрива сваки његов стих и његово дјело у цјелини.
Да: одузимање тежине, то је можда основни маневар његовог рукописа. Много више синтаксичких мјеста него ријечи. Окружује вас неизрециво, у бјелини пјесме сведене на два-три стреловита архетипа. И још неколико кратких есеја – довољна пренагљеност.
Његове пјесме су ненасељене, каже Чарлс Симић. Нема у њима много људских гласова. У те ненасељене пјесме, међутим, може да стане читав свијет.
Желидраг Никчевић/ИН4С