На западу, а ни на Цетињу ништа ново. Начета је 2021. година, са субјективним осјећајем од 12. јула 1941. године.
Довољно је прошетати улицама тог историјског града, да би се констатовао третман бивше власти према њему. Зграде из времена Краљевине Југославије су нијеми свједоци „великосрпског терора“, а период владавине дпс-а, је црногорској пријестоници додијелио статус града у коме је „вријеме стало“.
Стокхолмски синдром би ускоро могао добити побратима. Цетињски синдром, који се манифестује у емоционалној привржености обогаћене дпс елите и осиромашеног живља Цетиња. Додуше не би ни био први пут да тај град кличе неком окупатору.
Живот је пун преокрета, па је тако град из ког је 90-тих година одјекивао глас отпора милитантном Милу Ђукановићу, данас постао бастион његовог „поштења“.
Колико је незаконито стеченог иметка, афера, корупције стало иза крилатице: „Никад више 1918 – Да је вјечна“, толико је смисла садржано у подигнутом палцу и кажипрсту, који симболизују лојалност угашеном Либералном савезу Црне Горе. Партији којој су украли идеје и преточили их у идеје за бизнис.
То слово „Л“ је мутирало у нешто сасвим друго. Постало је рефлексија личног, лукративног интереса. Знак љубави према приватној имовини која је стављена изнад љубави према држави.
У потрази за алибијем и избјегавањем кривичне и политичке одговорности направљена је идеолошка руска салата. Састојци су надасве, необични. Помијешали су Мила и Славка, Љуба Чупића и Крста Поповића. Тита и Секулу Дрљевића. Мила из 90-тих и Мила из 2000-тих…
А насртањем на Цетињски манастир показали су да лекцију од 30. августа 2020. године, нису научили. Поновљена грешка није грешка, већ избор који ће их „сигурним кораком“ одвести у прошлост.
Зато од скупа до скупа, оно латинично, слово „Л“, украдено од Славка Перовића, све више и више означава лабудову пјесму Дпс-а. Њену завршну строфу ћемо чути у Никшићу. 14. марта. До тада, „Крај Цетиња село мало, Доњи Крај се вазда звало“
Коста Ненезић/ИН4С